Вршац је градско насеље у саставу града Вршца у Јужнобанатском округу, један од најстаријих банатских градова који се налази на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Према попису из 2022. има 31.946 становника (према попису из 2011. било је 36.040 становника).[2] По овоме је Вршац други по величини град у округу, после Панчева, и највећи град у Војводини без статуса средишта округа.
Вршац лежи у самом подножју Вршачких планина. У његовој непосредној близини налазе се депресије Великог и Малог рита, поточне долине, лесне заравни, а на невеликој удаљености налази се и Делиблатска пешчара, специфичан географски комплекс и једно од највећих пешчаних пространстава у Европи. Вршачке планине, на крајњем југоистоку Баната, заузимају површину од око 170 km². Имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер. Почињући са брдима Капела (252 м) и Кула (399 м) над самим градом, простиру се на истоку све до речице Черне у Румунији, на северној страни оивичене су Марковачким потоком и Малим Ритом у који се стрмо спуштају. Са јужне стране благо опадају и завршавају се долинама потока Месића и Гузајне. У уздужном профилу, на правцу исток-запад налазе се највећи врхови, међу којима доминира Гудурички врх (641 м), уједно и највиши врх у Војводини. Јужна и северна подгорина испресецане су вододеринама и поточним долинама.
Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије. Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, односно у хладнијој половини године. Брзина кошаве је променљива и креће се од 18 до 40 км на сат, а поједини удари и до 140 и више км на сат. Осим кошаве дува и северац и северозападни ветар.
Вршачки предео је прилично сиромашан водотоковима природног порекла. Једина река је Караш, који извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Месић, највећи од неколико потока, извире у брдима изнад истоименог села и протиче кроз сам град. На територији јужног Баната изграђена је од 18. века до данас, читава мрежа канала за одвођење атмосферских и подземних вода. Највећи је канал Дунав—Тиса—Дунав, који пролази на око десетак километара од Вршца. У самом граду је вештачко језеро које је уређено као градско купалиште, а у близини, у Великом Риту постоји рибњак површине 906 хектара, познат и као станиште великог броја врста барских птица и друге дивљачи.
Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњовековно утврђење) високо је 21 м, са зидовима дебелим 2,5 м. Подручје данашњег града и околине било је такође насељено у давној прошлости.
Насеље на овом месту развило се у сенци средњовековног града који је подигао угарски краљ Жигмунд почетком XV века на врху брда да би заштитио јужне границе своје државе од сталних турских упада. Ускоро је град предат српском деспоту Ђурђу који га је повезао са својим главним утврђењима јужно од Дунава у чврсти одбрамбени систем
Феликс Милекер је сматрао да су године 1425. српске избеглице са југа настаниле у подножју брега и да су своје насеље назвали Подвршац. Ипак, у настојању да пронађе податке о средњовековном Вршцу у историјским изворима, а не знајући да је Вршац у ствари Ершомљо, Феликс Милекер је насеље Podwersa(Poduersa)у Крашовској жупанији идентификовао са Вршцем, односно вршачким подграђем. Он је сматрао да је правилна транскрипција имена овог насеља Подвршан, што је потом прихваћено и у српској историографији, што се данас зна да је грешка. Већ тада ова област била је позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору. Након што су опустошили читаву област, Турци су град заузели 1552. али је Вршац и даље остао настањен Србима. Ово се променило након 1594. када су Срби, у нади да ће се ослободити у садејству са аустријском армијом, подигли Банатску буну: првобитно су имали много успеха и између осталих градова ослобођен је и Вршац, међутим, крајем лета Турци су удруженим снагама потукли устанике и започели са осветом. Већина Срба побегла је у Ердељ, а Вршац је у потпуности попримио оријентални изглед.
Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да је Вршац седиште истоименог округа и дистрикта. Ту се тада налазио управни уред, управни подуред, коњичка касарна, пошта, римокатоличка црква и царинарница. Становништво је било измешано, швапско, српско и влашко.[3]
Године 1716, Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски чиме је отворио нову епоху у историји града. У град су ускоро колонизовани Немци из области око реке Мозела који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства Хабзбуршка монархија. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега борили Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Ипак, катастрофалне последице филоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе.
Године 1858. наводи се да у Вршцу има 10.000 православних Срба, девет српских школа, Богословија српска и румунска, ту је столица вршачког епископа, 11 адвоката и других представника интелигенције.[4]
Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концентрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града, док је након 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана из својих кућа и смештена у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести, док су се преживели након 1948. године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду. Осамдесетих година двадесетог века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.
Вршац има знамениту историјску прошлост, са споменицима од праисторије до данашњег доба. Многобројне карактеристичне грађевине из XVIII и 19. века, Градска кућа, стара апотека (1783), барокна зграда „Два пиштоља“, кућа у којој је живео и умро Јован Стерија Поповић, Владичин двор, цркве (римокатоличка црква св. Герхарда од Сагреда је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале. Довршена је 1863. године и има функционалне оргуље на којима се редовно одржавају концерти. Капела св. Крста је најстарија римокатоличка богомоља у Банату, чију градњу су започели досељеници 1720, а завршили 1728. године. Православна црква св. Оца Николаја саграђена је 1785. године и тада је била највећа српска православна црква северно од Саве и Дунава.), Вршачки градски парк са споменицима, Народни музеј (основан 1882. — најстарији музеј у Војводини), а главно обележје града је Вршачки замак на Вршачком брегу из раног средњег века, симбол града и најстарији замак на територији Војводине. Све то је вредно помена, а нарочито Манастир Месић из XVII века. У овом граду рођени су отац српске драме Јован Стерија Поповић и један од наших најпознатијих сликара Паја Јовановић. Град има професионално позориште и развијену издавачку делатност, у којој предњачи КОВ — Књижевна општина Вршац. У граду се одржавају Јесењи позоришни фестивал и Међународни фестивал фолклора.
Данас су од значаја виноградарство, занатство, трговина и индустрија. Вршачка вина су позната широм земље. У околини Вршца има доста излетишта и ловишта. У граду је и познати Центар за спортско једриличарство с аеродромом. Осим тога ту су и излетишта Ритишево, Стража, Парта, канал ДТД и вештачка језера која обогаћују изванредну околину града.
Најпознатији и најтрофејнији је женски кошаркашки клуб Хемофарм са шест освојених титула шампиона државе. Вршац има леп градски стадион са око 10.000 места, модерни спортски комплекс центар Миленијум са око 3.500 места, неколико мањих спортских сала, терена и игралишта.
Године 2012. играле су се, у препуном Миленијуму, утакмице Д групе Европског првенства у рукомету. Овде су наступали: Хрватска, Словенија, Исланд и Норвешка.
У насељу Вршац живи 29.843 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,4 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 12.893 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,79.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Борисав Атанасковић — југословенски и српски књижевник, драмски писац за децу и одрасле, глумац у Народном позоришту »Јован Стерија Поповић», редитељ, новинар, драматург радио драме за децу на српском и уредник радио драме за децу на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском језику у Радио Новом Саду 1.