Ala Pugačova

Rođena je 15. aprila 1949. u Moskvi.^[4] Godine 1969. diplomirala je horsko dirigovanje na Muzičkoj školi „Ipolitov - Ivanov“ u Moskvi.

U periodu od 1971. do 1972. bila je u grupi Oleg Lundstren bigbend, a kasnije i u Veselite momčeta (1973).

U 1974. Pugačova osvaja treću nagradu na takmičenju za pop umetnike. Veliki talenat za pevanje je dokazala na festivalu Zlatni Orfej naredne godine, kada je primila nagradu sa pesmom Arlekino Emila Dimitrova.Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih Pugačeva je postala najveća zvezda ruske pop muzike i stiče popularnost izvan Sovjetskog Saveza. Dobila je nagradu Ćilibarski slavuj na Gran pri festivalu u Sopotu, Poljska (1978).^[5][6] Pored te nagrade nizala je uspehe širom Evrope: zlatna ploča u Finskoj, peva u Olimpiji u Parizu (1982) i na reprezentativnom festivalu San Remo (Italija). Nastupala je na otvaranju kulturnog centra Sovjetskog Saveza u Beču i učestvuje u dobrotvornim koncertima u Finskoj i drugim državama. Prodala je oko 250 miliona primeraka ploča i diskova.^[7]

Pugačova je autorka, glumica i voditeljka na desetine televizijskih i koncertnih programa. U svojoj domovini Pugačeva je počastvovana sa mnogo nacionalnih nagrada, uključujući i titulu „Zaslužni umetnik“.Radi uspešno kao glumica i kompozitorka. Uradila je muziku u filmovima Žena koja peva iz 1977. i Došao sam i pričam (1986). U prvom filmu je takođe napisala muziku pod pseudonimom Boris Gorbonos.^[8] Predstavljala je Rusiju na Pesmi Evrovizije 1997.

Predsednik Dmitrij Medvedev je odlikovao Ordenom za zasluge trećeg stepena na njen rođendan 2009. godine. Dobra je prijateljica sa nekadašnjom ukrajinskom premijerkom Julijom Timošenko.^[9][10]

Iz prvog braka ima ćerku Kristinu Orbakajite. Od 1994. do 2005. je bila udata za pop zvezdu Filipa Kirkorova.

Ala Pugačova na Wikimedijinoj ostavi

• Ala Pugačova na sajtu IMDb
• Fan klub Pugačove