Џек Лондон
Џон Грифит Чејни[1][А] (енгл. John Griffith Chaney; Сан Франциско, САД, 12. јануар 1876 — 22. новембар 1916), познатији као Џек Лондон,[2][3][4][5] био је амерички романописац, новинар и активиста. Пионир комерцијалне фантастике и америчких часописа, био је један од првих америчких аутора који је постао међународна славна личност и зарадио велико богатство писањем.[6] Био је и иноватор у жанру који ће касније постати познат као научна фантастика.[7]
| Џек Лондон | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Џон Грифит Чејни |
| Датум рођења | 12. јануар 1876. |
| Место рођења | Сан Франциско, САД |
| Датум смрти | 22. новембар 1916. (40 год.) |
| Место смрти | Глен Елен, САД |
| Образовање | Универзитет Калифорније у Берклију |
| Занимање |
|
| Породица | |
| Супружници | Елизабет Мадерн (в. 1900; раз. 1904), Чармијан Киреџ (в. 1905) |
| Деца | Џоан Лондон, Беси Лондон |
| Књижевни рад | |
| Књижевни покрет | амерички реализам, натурализам |
| Најважнија дела | Зов дивљине Бели очњак |
| Потпис |  |
Лондон је био део радикалне књижевне групе "Гужва" у Сан Франциску и страствени заговорник права животиња, права радника и социјализма.[8][9] Лондон је написао неколико дела која се баве овим темама, као што су његов дистопијски роман Гвоздена пета, његово нефикцијско излагање Људи понора, Рат класа и Пре Адама. Често је описивао људе са дна, потлачене и понижене и зато је назван „амерички Горки“.[10]
Његова најпознатија дела су Зов дивљине и Бели очњак, смештени на Аљасци и Јукону током златне грознице на Клондајку, као и кратке приче „Запалити ватру“, „Одисеја севера“ и „ Љубав живота". Такође је писао о јужном Пацифику у причама као што су "Бисери Парлеја" и "Паганин".
Фамилија
Џек Лондон је рођен 12. јануара 1876. године.[11] Његова мајка, Флора Велман, била је пето и најмлађе дете градитеља Пенсилванијског канала Маршала Велмана и његове прве жене Елеонор Герет Џонс. Маршал Велман је потомак Томаса Велмана, раног пуританског досељеника у колонији Масачусетског залива.[12] Флора је напустила Охајо и преселила се на обалу Пацифика када се њен отац поново оженио након што јој је мајка умрла. У Сан Франциску, Флора је радила као учитељица музике и спиритуалиста, тврдећи да каналише дух поглавице Саука, Црног Јастреба.[13]
Биограф Кларис Стаз и други верују да је Лондонов отац био астролог Вилијам Чејни.[14] Флора Велман је живела са Чејнијем у Сан Франциску када је остала трудна. Не зна се да ли су Велман и Чејни били легално венчани. Стаз примећује да у својим мемоарима Чејни говори о Лондоновој мајци Флори Велман као да је била „његова жена“; он такође цитира рекламу у којој је Флора себе назвала „Флоренс Велман Чејни“.[15]
Према изјави Флоре Велман, како је забележено у Сан Франциско Хрониклу од 4. јуна 1875. године, Чејни је захтевао да се изврши абортус. Када је она одбила, он се одрекао одговорности за дете. У очају, она је пуцала у себе. Није била теже рањена, али је била привремено поремећена. Након порођаја, Флора је препустила бебу на дојење Вирџинији (Џени) Прентис, некадашњој поробљеној Афроамериканки и комшиници. Прентис је била важна мајчинска фигура током живота Лондона, и он ју је касније сматрао својим примарним извором љубави и наклоности током детињства.[16]
Крајем 1876, Флора Велман се удала за Џона Лондона, делимично инвалидног ветерана Грађанског рата, и донела своју бебу Џона, касније познатог као Џек, да живи у новом дому. Породица се преселила у Област залива Сан Франциска пре него што су се настанили у Оукланду,[17] где је Лондон завршио јавну основну школу. Породица Прентис се преселила са Лондонима, и остала сз стабилан извор неге за младог Џека.[16]
Године 1897, када је имао 21 годину и био студент на Калифорнијском универзитету у Берклију, Лондон је истражио и читао новинске извештаје о покушају самоубиства његове мајке и установио име његовог биолошког оца. Писао је Вилијаму Чејнију, који је тада живео у Чикагу. Чејни је одговорио да не може бити Лондонов отац јер је импотентан; успутно је тврдио да је Лондонова мајка имала односе са другим мушкарцима, и тврдио да га је оклеветала када је рекла да је инсистирао на абортусу. Чејни је завршио писмо закључком да је он сам био више вредан сажаљења него Лондон.[18] Лондон је тешко поднео очево писмо; у наредним месецима, напустио је студије на Берклију и отишао на Клондајк током златне грознице
