Град-држава
Град-држава је независна или аутономна целина, која није административно део друге локалне власти, чија се територија састоји од града и по могућству и од околних области.[1][2][3] Град-држава такође може бити дефинисан и као средишњи град са околним селима, који заједно имају исте законе, облик владавине, деле исте језике, религијска веровања и начине живота. Историјски градови-државе били су Рим, Атина и Картагина,[3] док тренутно постоје суверени градови-државе Монако, Сингапур и Ватикан, док Хонгконг и Макау уживају већи степен аутономије мада су под сувереном управом друге земље.
With the rise of nation states worldwide, only a few modern sovereign city-states exist, with some disagreement as to which qualify; Monaco, Singapore and Vatican City are most commonly accepted as such. Singapore is the clearest example, with full self-governance, its own currency, a robust military and a population of 5.5 million.[4]
Several non-sovereign cities enjoy a high degree of autonomy and are sometimes considered city-states. Hong Kong, Macau,[5][6] and members of the United Arab Emirates—most notably Dubai and Abu Dhabi—are often cited as such.[7][8][9]
Модерни градови-државе
Монако
Кнежевина Монако је независни град-држава која се граничи са Француском. Монако Вил (древни утврђени град) и добро позната област Монака Монте Карло су окрузи непрекидне урбане зоне, а не различити градови, иако су до 1917. године биле три одвојене општине (комуне). Кнежевина Монако и град Монако (сваки има одређена овлашћења) управља истом територијом. Иако имају малу војску, и даље би морали да се ослоне на Француску за одбрану пред агресивном силом.
Сингапур
Сингапур је острвски град-држава у југоисточној Азији која се граничи са Малезијом. Око 5,6 милиона људи живи и ради на површини од 728,3 km2 (281,2 sq mi),[10] што Сингапур чини 2. најгушће насељеном земљом на свету после Монака. Сингапур је био део Малезије две године пре него што је избачен из федерације 1965. године, поставши независна република, град и суверена држава. The Economist назива нацију „јединим градом-државом на свету који у потпуности функционише“. Конкретно, има сопствену валуту, велики комерцијални аеродром, једну од најпрометнијих поморских лука за претовар на свету, и потпуно развијене оружане снаге за заштиту суверенитета нације од потенцијалних регионалних агресора.[11][12][13]
Ватикан
До септембра 1870. град Рим је контролисао папа као део његове Папске државе. Када је краљ Виктор Емануел II заузео град 1870. године, папа Пије IX је одбио да призна новоформирану Краљевину Италију.
Пошто није могао да путује без стварног признавања краљеве власти, Пије IX и његови наследници су сваки тврдили да су „затвореници у Ватикану“, онемогућени да напусте папску енклаву од 0,44 km2 (0,17 sq mi) након што су се попели на папски престо.
Размирица је решена 1929. Латеранским уговорима које је италијански диктатор Бенито Мусолини уговорио између краља Виктора Емануела III и папе Пија XI. Према овом уговору, Ватикан је признат као независна држава, са папом на челу. Држава Ватикан има своје држављанство, дипломатски кор, заставу и поштанске марке. Са мање од 1.000 становника (углавном свештених лица), то је далеко најмања суверена држава на свету.
Државе са сличним карактеристикама
Бројне друге мале државе деле многе од ових карактеристика, а понекад се наводе као модерни градови-државе. Џибути,[14] Катар,[15][16] Брунеј,[7] Кувајт,[7][15][17] Бахреин,[7][15] и Малта[18][19][20] сви имају главни градски центар који чини велики део становништва и већину БДП-а. Сваки има више од једне различите општине, од којих је једна идентификована као главни град, што је то често био случај и за историјске градове-државе. Повремено се наводе микродржаве са великом густином насељености, као што је Сан Марино, упркос томе што немају велики урбани центар.[7][8][21]
Референце
Литература
Спољашње везе
Медији везани за чланак Град-држава на Викимедијиној остави
