Папска држава
Папска држава или Папске земље (итал. Stato della Chiesa) је име историјске италијанске државе која је постојала од 754. до 1870.[1] Службени назив био је Patrimonium Sancti Petri. Град Ватикан је минијатурна држава наследник Папске државе.
Папска држава Stato della Chiesa | |||
---|---|---|---|
Папска држава 1815. после Наполеонових ратова | |||
Географија | |||
Континент | Европа | ||
Регија | Апенини | ||
Престоница | Рим | ||
Друштво | |||
Службени језик | латински, италијански, окситански | ||
Религија | Римокатоличка | ||
Политика | |||
Облик државе | Теократска апсолутистичка монархија | ||
— Папа | Папа Стефан II (први) | ||
Папа Пије IX (последњи) | |||
Историја | |||
Постојање | |||
— Оснивање | 754. | ||
— Укидање | 1870. | ||
Догађаји | |||
— Оснивање | 754. | ||
— Независност од Светог римског царстава | 1177. | ||
— Крај Папске државе | 20. септембар 1870. |
Историја
Рана историја
Пипин Мали је средином 8. века освојио већи део северне Италије и поклонио простор бившег Равенског егзархата римокатоличком папи Стефану II. Овај историјски акт је познат као Пипинов поклон. Карло Велики је 781. кодификовао и одредио територије на којима Папа има суверенитет. Територија је обухватала Рим и околину, али и Равену, Пентаполис и Војводство Беневенто, Тоскану, Корзику, Ломбардију и још неке градове. Сарадња папства и Каролиншке династије је кулминирала 800. када је Папа Лав III крунисао Карла Великог за првог германског „Цара Римљана“ (Augustus Romanorum). Међутим, у прва три века постојања Папске државе, Папа није имао ефективну контролу над целом државом, нити је било јасно да ли је Папска држава независна у односу на Свето римско царство.
У 10. веку, цар Отон I је склопио уговор са Папом по којем је Папској држави потврђен суверенитет и независност. Ово питање је и даље остало предмет сукоба папства и царства, све до око 1300. када је независност Папе превагнула.
Од 1305. до 1378, Папе су становале у Авињону, у јужној Француској. Папска држава је тада само формално била под њиховом контролом. Град Авињон је био део Папске државе, и остао њен посед све до Француске револуције.
Папска држава на врхунцу моћи
Током Ренесансе, територија Папске државе се проширила, највише под Папама Александром VI и Јулијем II. Папе су постале једне од најважнијих италијанских световних владара, поред своје улоге у Цркви. У пракси, већином папских поседа су владали месни принчеви. Тек у 16. веку су Папе успоставиле потпуну контролу над својим територијама.
На врхунцу територијалне експанзије, у 18. веку, Папска држава је обухватала већину централне Италије: Лациј, Умбрију, Марку, Равену, Ферару, Болоњу и делове Ромање. Такође је укључивала енклаве у јужној Италији и околину Авињона у Француској.
Доба револуција
У периодима 1796—1800. и 1808—1814, француска револуционарна армија је претворила Папске поседе у Римску републику, а касније у део Француске.
Италијански национални револуционари су 1849. прогласили Римску републику, док је Папа Пије IX побегао из Рима. Француске трупе Луј Наполеона Бонапарте и Аустрије су поразиле револуционаре и вратиле Папу на власт.
Уједињење Италије — крај Папске државе
Године 1860, држава ујединитељ Италије — Сардинија, припојила је Болоњу, Ферару, Умбрију, Марку и Беневенто Италији. Ове територије су биле приближно две трећине Папске државе. Под папском контролом је остао регион Лациј у околини Рима. Тако је покренуто Римско питање, т. ј. питање суверенитета над градом Римом.
Папски суверенитет у Риму је штитио француски гарнизон. Овај гарнизон се повукао јула 1870. због избијања Француско-пруског рата. У септембру, Италија је објавила рат Папској држави и освојила Рим 20. септембра. Папа Пије IX се повукао из своје уобичајене резиденције Палате Квиринале у Ватикан и прогласио се заробљеником.
Касније, 1929, Папа Пије XI формално се одрекао поседа Папске државе и потписао Латерански споразум са Италијом, којим је формирана држава Град Ватикан. Ова држава је суверена територија Свете Столице, која је сама по себи субјект међународног права.