Флопи диск

Прве комерцијалне дискете, развијене крајем 1960-их, имале су пречник 8 in (203,2 mm);^[2][3] постале су комерцијално доступне 1971. као компонента ИБМ производа, а затим су се засебно продавале почевши од 1972. године као део асортимана предузећа Меморекс и других.^[4] Ове дискове и повезане драјвове произвели су и побољшали IBM и друге компаније, попут Меморекса, Шугарт Асошиејтс и Бароуз корпорација.^[5] Израз „дискета” појавио се у штампи већ 1970,^[6] и иако је IBM најавио свој први медиј као дискету типа 1 1973. године, индустрија је наставила да користи изразе „дискета” или „флопи диск”.

Године 1976, предузеће Шугарт Асошиејтс је представило 5¼-инчни FDD. До 1978. године било је више од 10 произвођача који су производили такве дискове.^[7] Било је конкурентских формата дискета, са верзијама у тврдом и меком сектору и кодирајућим шемама, попут диференцијалног Манчестерског кодирања (DM), модификоване фреквенцијске модулације (MFM), M²FM и групно кодираног снимања (GCR). Формат од 5¼ инча заменио је формат од 8 in (20 cm) за већину употреба, а формат диска са чврстим сектором је нестао. Најчешћи капацитет 5¼-инчног формата на рачунарима са ДОС-ом био је 360 KB, за формат обостране двоструке густине (DSDD) користећи MFM кодирање. Године 1984, IBM је са својим PC-AT моделом представио двострану дискету од 5¼ инча од 1,2 MB, али никада није постала популарна. IBM је почео да користи микрофлопи диск са двоструком густином од 3½ инча од 720 KB на свом конвертибилном преносном рачунару 1986. године и верзију велике густине од 1,44 MB са линијом IBM Персонални систем/2 (PS/2) 1987. Ови диск драјвови су се могли додати на старије моделе рачунара. Године 1988, IBM је представио драјв за 2,88 MB дискете двострано проширене густине (DSED) у својим врхунским PS/2 моделима, али то је био комерцијални неуспех.

Током раних 1980-их, границе формата од 5¼ инча постале су јасне. Првобитно дизајниран да буде практичнији од 8-инчног формата, све више је сматран превеликим; како је квалитет медија за снимање растао, подаци су се могли складиштити на мањој површини.^[8] Развијено је неколико решења, са погонима на 2-, 2½-, 3-, 3¼-,^[9] 3½- и 4-инчним (и Сонијевим дисковима од 90 mm × 94 mm (3,54 in × 3,70 in) које су нудиле различите компаније.^[8] Сви су имали неколико предности у односу на стари формат, укључујући круто кућиште са клизним металним (или касније, понекад и пластичним) затварачем преко отвора за главу, што је помогло у заштити осетљивог магнетног медијума од прашине и оштећења, и клизним језичком за заштиту од писања, што је било далеко погодније од лепљивих језичака који су се користили на ранијим дисковима. Велики тржишни удео добро успостављеног формата од 5 in (13 cm) отежао је овим различитим, међусобно некомпатибилним новим форматима, стицање значајног тржишног удела.^[8] Варијанта дизајна компаније Сони, коју су 1982. године представили многи произвођачи, тада је брзо усвојена. До 1988. године, 3½-инчни драјвови су били продаванији од 5-инчних.^[10]

Генерално, термин дискета је истрајао,^{[nb 1]} иако дискете каснијег стила имају круто кућиште око унутрашње дискете.

Преваленција

Дискете су постале уобичајене током 1980-их и 1990-их у њиховој употреби са персоналним рачунарима за дистрибуцију софтвера, пренос података и прављење резервних копија. Пре него што су чврсти дискови постали приступачни за општу популацију,^{[nb 2]} дискете су се често користиле за складиштење оперативног система рачунара (OS). Већина кућних рачунара из тог времена је имала основни OS и BASIC ускладиштен у ROM-у (меморији само за читање), са опцијом учитавања напреднијег OS-а са дискете.

До раних 1990-их, све већа величина софтвера значила је да је за велике пакете попут Виндовса или Адоби фотошоп било потребно десетак дискова или више. Процењује се да је 1996. године било у употреби пет милијарди стандардних дискета.^[11] Затим је дистрибуција већих пакета постепено замењена CD-ROM-овима, DVD-овима и онлајн дистрибуцијом.

Покушај побољшања постојећих 3½-инчних дизајнова био је СуперДиск крајем 1990-их, користећи врло уске траке и високо прецизан механизам за навођење главе, капацитета 120 MB^[12] и компатибилан са стандардним дискетама од 3½ инча; накратко је дошло до рата у формату између СуперДиска и других дискета велике густине, иако су утиматно записиви CD-и/DVD-и, флеш меморија чврстог стања и на крају складиштење на мрежи учинили све ове формате преносивих дискова застарелим. Спољни дискетни драјвови засновани на USB-у су и даље доступни, а многи савремени системи пружају подршку за фирмвер за покретање са таквих уређаја.

• Acorn Computer Archimedes A3000

Флопи диск на Викимедијиној остави.

• HowStuffWorks: How Floppy Disk Drives Work
• Computer Hope: Information about computer floppy drives
• NCITS (mention of ANSI X3.162 and X3.171 floppy standards)
• Floppy disk drives and media technical information
• The Floppy User Guide -historical technical material
• Summary of Floppy Disk Types and Specifications