Историја уметности

Историја уметности је истраживање историјског контекста дела у односу на ствараоце и периоде у визуелним уметностима. Схватање уметности, кроз историјску класификацију у визуелним уметностима, као што су сликарство, вајарство, архитектура и примењене уметности (декоративне и у новије време дизајн и фотографија), је главни задатак историје уметности.^[1]^[2] Историја уметности обухвата проучавање предмета креираних у различитим културама широм света и кроз историју који преносе значење, значај или наменски служе пре свега као визуелна средства.

Гаудијево недовршено ремек дело, Саграда Фамилија

скулптура Роберт Рошенберга у Берлину, 1988

Настанак историје уметности

Најстарији очувани записи о уметности који се могу класификовати као историја уметности су одломци из Природне историје Плинија Старијег (око 77-79), који се тичу развоја грчке скулптуре и сликарства.^[3] Из њих је могуће пратити идеје Ксенократа од Сикиона (око 280. године пре нове ере), грчког вајара који је вероватно био први историчар уметности.^[4] Плинијев рад, иако је углавном енциклопедија науке, имао је стога утицаја од ренесансе надаље. (Посебно су познати одломци о техникама које је сликар Апелес (око 332-329. п. н. е.) створио.) Слични, иако независни догађаји одвили су се у Кини у 6. веку, где је канон вредних уметника успостављен међу писцима школске званичне класе. Ови писци, који су нужно познавали калиграфију, били су и сами уметници. Уметници су описани у Сје Хеовом делу Шест принципа сликарства.^[5]

Један од зачетака историје уметности представља дело Ђорђа Вазарија, „Животи славних сликара, вајара и архитеката“ у коме је описивао животе уметника, њихова дела и технике које су користили. Био је Микеланђелов ученик.

Винкелман (Winkelman, Johann Joachim) (1717-1768) се сматра зачетником историје уметности као дисциплине коју данас познајемо. Веома је битно схватити период у коме је он живео јер ми данас целокупну историју уметности посматрамо кроз шаблон који је постављен у XVIII веку.

Историјом уметности су се бавили и:

Методологија

Историчар уметности приликом процеса анализе уметничког дела, ствараоца, или периода поставља себи два основна задатка:

Први је приписивање одређеног уметничког дела; студија аутентичности уметничког дела; одређивање периода у стваралачком развоју уметника или културно-историјског периода; утицај на уметност или уметнике који следе; сакупљање биографских података уметника и документација о уметничком делу.
Други се заснива на историјском истраживању стила или уметничког језика којим се уметник служио, са шире историјске перспективе, а која се састоји од упоређивања стила, периода или праваца из прошлости. За историчара је такође веома важна иконографија (симболи, тема и значење), која се може наћи у делу, периоду, или правцу који је предмет истраживања.