Унеско

Мисија Унеска је допринос изградњи мира, смањењу сиромаштва, промовисању одрживог развоја и интеркултуралног дијалога кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање. Организација се фокусира, нарочито, на два глобална приоритета: Африка и равноправност полова.

Остали приоритети Организације односе се на стицање квалитетног образовања за све и могућности целоживотног учења, пре свега обраћајући се новим друштвеним и етичким изазовима; неговање културне разноликости и културе мира.

Шири циљеви и конкретни задаци међународне заједнице — како је утврђено у међународно договореним циљевима развоја, укључујући и Миленијумске развојне циљеве — подржани су путем свих Унескових стратегија и активности.^[10]

Унеско и његов мандат за међународну сарадњу могу се пратити уназад од резолуције Друштва народа 21. септембра 1921, да се изабере Комисија за проучавање изводљивости.^[11][12] Дана 18. децембра 1925, Међународни биро за образовање (IBE) је започео са радом као невладина организација организација у служби међународног образовног развоја.^[13] Међутим, почетак Првог светског рата је углавном узроковао прекид рада ових претходничких организација.

Након потписивања Атлантске повеље и Декларације уједињених нација, Конференција савезничких министара образовања (CAME) зе започела са састанцима у Лондону, што је настављено од 16. новембра 1942 до 5. децембра 1945. Дана 30. октобра 1943, неопходност постојања међународне организације изражена је у виду Московске декларације, с којом су се сложили Кина, Велика Британија, Сједињене Државе и СССР. Томе су следили предлози Думбартон Окс конференције од 9. октобра 1944. По предлогу CAME и у складу са препорукама Конференције Уједињених нација о међународној организацији (UNCIO), одржаној у Сан Франциску током априла–јуна 1945, Конференција Уједињених нација за успостављање образовне и културне организације (ECO/CONF) је била сазвана у Лондону 1–16. новембра 1945. Њој су присуствовали представници 44 владе. Проминентна фигура у иницијативи за Унеско UNESCO је био Раб Батлер, министар образовања за Уједињено Краљевство.^[14] На ECO/CONF је уведен устав Унеска, кога су потписале 37 земље, и успостављена је припремна комисија.^[15] Припремна комисија је деловала између 16. новембара 1945, и 4. новембра 1946 — датума кад је Унеско устав ступио на снагу са депоновањем двадесетог ратификовања од стране државе чланице.^[16]

Прва Генерална конференција је одржана од 19. новембра до 10. децембра 1946, и изабран је др. Џулијан Хаксли за генералног директора.^[17] Устав је измењен новембра 1954. године када је Генерална конференција одлучила да су чланови Извршног одбора представници влада држава чији су држављани и да, за разлику од раније праксе, не делују у свом личном капацитету.^[18] Ова промена у управи чини Унеско различитим од свог претходника, CICI, у погледу начина на који земље чланице сарађују у областима компетентности организације. Како су државе чланице сарађивале током времена на остваривању Унесковог мандата, политички и историјски фактори су обликовали операције организације, нарочито током Хладног рата, процеса деколонизације и распада Совјетског Савеза.

Међу главним достигнућима организације је њен рад против расизма, на пример путем утицајних изјава о раси почевши од декларације антрополога (међу којима је био Клод Леви-Строс) и других научника 1950. године^[19] и завршно са Декларацији о раси и расним предрасудама из 1978. године.^[20] Године 1956, Јужноафричка Република се повукла из Унеска тврдећи да неке од публикација ове организације представљају „мешање” у „расне проблеме” те земље.^[21] Јужноафричка Република је поново приступила организацији 1994. под вођством Нелсона Манделе.

Униесков рани рад на пољу образовања је обухватао пилот пројекат на фундаменталном образовању у Марбијалској долини у Хаитима, започет 1947. године.^[22] Овом пројекту су следиле експертне мисије у другим земљама, укључујући, на пример, мисију у Авганистану 1949. године.^[23]Године 1948, Унеско је препоручио да земље чланице треба да уведу слободно мандаторно и универзално основно образовање.^[24]Године 1990, Светска конференција за образовање за све, у Жомтиену, Тајланд, покренула је глобални покрет за пружање основног образовања за сву децу, младе и одрасле.^[25] Десет година касније, Светски образовни форум из 2000. који је одржан у Дакару, Сенегал, при чему су владе чланица подстакнуте да се обавежу на остваривање основног образовања за све до 2015. године.^[26]

Унескове ране активности на пољу културе обухватале су, на пример, Нубијску кампању, лансирану 1960. године.^[27] Циљ кампање је био да се помери Велики храм Абу Симбела да га не би преплавио Нил након изградње Асуанске бране. Током двадесетогодишње кампање, 22 монумента и архитектонска комплекса је релоцирано. То је била прва и највећа у серији кампања укључујући Мохенџо-даро (Пакистан), Фес (Мароко), Катманду (Непал), Борободур (Индонезија) и Акропољ (Грчка). Рад организације на баштини је довео до усвајања, 1972. године, Конвенције о заштити светске културне и природне баштине.^[28]

Унеско своје активности спроводи кроз пет програмских области: образовање, природне науке, социологија, култура и комуникације. Унеско такође спонзорише пројекте за писменост, развој технике и педагогије, међународне науке, пројекте регионалне културне историје, пројекте промовисања културне разноликости, програм управљања друштвеним променама, програм посвећен резерватима биосфере и програме који подржавају међународне договоре o чувању свјетске културне и природне баштине.

Једна од улога Унеска је да одржава листу мјеста свјетске природне и културне баштине. Та мјеста се сматрају важним природним или историјским мјестима или објектима чије очување је важно за цјелокупну свјетску заједницу. Унеско, с друге стране, није одговоран да одржава или штити мјесто које је на њиховим листама.

• Образовање: Унеско пружа међународну подршку у стварању образованијих друштава са могућностима образовања за свакога; подржава истраживања везана за упоредно образовање; и пружа експертизу и подстиче способност земаља да понуде квалитетно образовање за све. Ово укључује:
  • Осам специјализованих института;
  • Унескове катедре, међународна мрежу од 644 Унескових катедри, које укључују преко 770 институција у 126 земаља;
  • Организација за заштиту животне средине;
  • Организација Међународне конференције о образовању одраслих (КОНФИНТЕА) у периоду од 12 година;
  • Унеско АСПнет, међународна мрежа од 8.000 школа у 170 земаља.

Унеско не акредитује институције или високошколско образовање.

• Унеско такође издаје јавна саопштења с циљем информисања јавности:
  • Севиљско саопштење о насиљу: Саопштење усвојено од стране Унеска 1989. године с циљем оповргавања идеје да људи имају биолошку предиспозицију за организовано насиље.
• Утврђује пројекте и места од културног и научног значаја, као што су:
  • Међународна мрежа геопаркова;
  • Резервати биосфере, кроз Програм Човек и биосфера (МАБ), од 1971. године;
  • Град књижевности. Године 2007, први град који је добио ову титулу је Единбург;
  • Угрожени језици и пројекат језичке разноликости;
  • Ремек-дела усменог и нематеријалног наслеђа човечанства;
  • Међународни регистар „Памћење света“, од 1997;
  • Управљање водним ресурсима, кроз Међународни хидролошки програм (ИХП), од 1965. године;
  • Светска баштина;
• Подстицање „слободног протока идеја кроз слике и речи“ путем:
  • Промовисања слободе изражавања, слободе штампе и приступа информацијама, кроз Међународни програм за развој комуникације и програма;

комуникације и информисаности;

• • Промовисање универзалног приступа ИКТ, кроз Програм информације за све (ИФАП);
  • Промовисање плурализма и културне разноликости у медијима.
• Промовисање догађаја, као што су:
  • Међународна декада за промоцију културе мира и ненасиља за децу света: декада 2001—2010, проглашена од стране УН-а у 1998. години;
  • Светски дан слободе штампе, 3. маја сваке године, промовише слободу изражавања и слободу штампе, као основно људско право и као кључну компоненту сваког здравог, демократског и слободног друштва;
  • Крианс есперанса (Дете наде) у Бразилу, у партнерству са Реде Глобо, с циљем прикупљања средстава за пројекте усмерене ка подстицању социјалне интеграције и превенције насиља;
  • Међународни дан писмености;
  • Међународна година културе мира
• Оснивање и финансирање пројеката, као што су:
  • Иницијатива Миграција музеја;
  • Унеско-ЦЕПЕС, Европски центар за високо образовање: основан 1972. године у Букурешту, Румунија, као децентрализована канцеларија на промовисање међународне сарадње у високошколском образовању у Европи, као и у Канади, САД и Израелу;
  • Каталог слободног софтвера: од 1998. године Унеско и Free Software Foundation заједнички финансирају овај пројекат каталогизације слободног софтвера;
  • ФРЕШ фокусирање на ефикасну здравствену заштиту школске деце;
  • ОАНА, организација Азијско-пацифичких новинских агенција;
  • Међународни савет за науку;
  • Амбасадори добре воље Унеска;
  • АСОМПС, Азијски симпозијум о лековитом биљу и зачинима, низ научних скупова који се одржавају у Азији;
  • Ботаника 2000, програм који подржава таксономију, и биолошку и културну разноликост лековитог и украсног биља, као и њихову заштиту од загађења животне средине.

Листа празника Унеска^[29]

• Џулијан Хаксли — Велика Британија (1946—1948)
• Хаиме Торес Бодет — Мексико (1948—1952)
• Џон Вилкинсон Тејлор — САД (1952—1953)
• Лутер Еванс — САД (1953—1958)
• Витонино Веронезе — Италија (1958—1961)
• Рене Мау — Француска (1961—1974)
• Амаду-Махтар М’Боу — Сенегал (1974—1987)
• Федерико Мејор Зарагоза — Шпанија (1987—1999)
• Коичиро Мацура — Јапан (1999—2009)
• Ирина Бокова — Бугарска (2009—2017)
• Одре Азуле - Француска (2017—данас)

Унеско на Викимедијиној остави.

Новости везане за чланак Унеско на Викиновостима

• Званични веб-сајт