Мецосопран

Мецосопран (од итал. mezzo soprano „полусопран“; франц. bas-dessus; нем. die Mezzosoprane) је један од гласовних фахова за жене и дечаке, који се по висини налази између алта и сопрана. Од сопрана се разликује тамнијом бојом и нижим регистром: a—h♭₂, у изузетним случајевима до c₃ (високо це). Мецосопран се још назива сопран II.

Некада су и мушки певачи кастрати певали у вокалном распону мецосопрана. Неке од улога за женске мецосопране су писане тако да оне глуме младића-дечака или анђела са типично нешто вишим гласом. Пример је улога Керубина у опери Фигарова женидба.

Мецоспорани обично имају секундарне улоге у операма. У томе постоје значајни изузеци: улога Кармен у истоименој опери (и друге француске опере 19. века), Росина у опери Севиљски берберин итд. Међутим, ове улоге певају и сопрани.

Мецосопрани се сврставају у три категорије: колоратурни, лирски и драмски.

• Колоратурни мецосопрани имају веома покретљив глас у вишем регистру, где се од њих захтева виртуозност у извођењу брзих музичких пасажа. Певачице овг гласа успешно певају улоге писане за гласове кастрата. Познати колоратурни мецосопрани су: Чечилија Бартоли, Тереза Берганца, Мерлилин Хорн и Елина Гаранча.
• Лирски мецосопрани имају нежан, осећајан и, понекад, готово плачан глас. Овај тип гласа је идеалан за улоге којима женски певачи тумаче мушке ликове. Оперске певачице овог типа гласа су: Џенет Бејкер, Агнес Балтса, Малена Арнман, Магдалена Кожена, Татјана Тројанос и Фредерика фон Штаде.
• Драмски мецосопрани имају снажан глас који може да надјача снагу оркестра и хора. Арије за ове гласове су нарочито писали Верди, Вагнер и Штраус. У најпознатије драмке мецосопране убрајају се: Ирина Архипова, Фјоренца Косото, Бисерка Цвејић, Криста Лудвиг, Ђулијета Симионато и Ширли Верет.