Оснивање Молдавије (рум. Descălecatul Moldovei) почело је доласком влашког војводе (војсковође) Драгоша, а убрзо потом и његовог народа из Мармароша, тадашњег војводства, у регион реке Молдавије. Драгош је тамо успоставио државну власт као вазал Краљевине Угарске 1350-их. Независност Кнежевине Молдавије добијена је када је Богдан I, још један влашки војвода из Мармароша који се посвађао са угарским краљем, прешао Карпате 1359. године и преузео контролу над Молдавијом, отевши регион од Угарске. Остала је кнежевина до 1859. године, када се ујединила са Влашком, чиме је започео развој модерне румунске државе.
Молдавија се развила у подручју између Карпата и реке Дњестар, којим су од око 900. године доминирали номадски турски народи — Печенези, Огузи и Кумани. Суседна Кнежевина Халич и Краљевина Угарска почеле су да проширују своју власт над деловима територије од око 1150. године, али је Златна хорда — монголски и касније туркијски канат — преузела контролу над земљама источно од Карпата 1240-их. Монголи су промовисали међународну трговину, а важан трговачки пут се развио дуж Дњестра. Оптицај мађарског и бохемијског новца показује да су постојали и блиски економски контакти између басена Молдавије и средње Европе почетком 14. века.
Поред доминантног турског становништва, средњовековне хронике и документи помињу и друге народе који су живели између Карпата и Дњестра, укључујући Улиће и Тиверце у 9. веку, и Бродњице и Алане у 13. веку. Присуство Влаха на тој територији добро је документовано од 1160-их година. Њихове локалне политике се први пут помињу у 13. веку: Монголи су победили Кара-Улаге, или Црне Влахе, 1241. године, а Власи су напали Халич касних 1270-их.
Молдавска област — земље између источних Карпата и реке Дњестар — стекла је територијални идентитет у 14. веку.[1] Током претходног миленијума, регион је био подложан инвазијама номадских народа,[2] након чега је уследио период мира око 750. године током хазарског каганата, што је довело до пораста становништва региона.[3] Нова материјална култура — „Дриду култура“ — проширила се у земљама дуж Доњег Дунава (и у данашњој Бугарској и Румунији) и на територији источно од Карпата.[4] После доласка Мађара у Понтске степе северно од Црног мора 830-их, локално становништво је у 9. веку утврдило своја насеља палисадама и дубоким јарцима дуж Дњестра.[5][6] Улићи, Тиверци,[7] „Waladj“,[8] и „Blaghā“[9] су етничке групе које су повезане са Власима, или Румунима, у региону Карпата.[9]
Виктор Спинеи, румунски историчар и археолог, је написао да рунски камен који је постављен око 1050. године садржи најраније референце о Румунима који живе источно од Карпата.[10] Односи се на Блакумена који је убио варјашког трговца на неодређеном месту.[10]
Конкурентска група, Мађари, отишла је из Понтских степа у Панонску низију након што их је савез Печенега и Бугара поразио крајем 9. века.[11][12] Печенези су преузели контролу над територијом, али је већина насеља Дридуа преживела њихов долазак.[13] Утврђења су само уништена у 10. или почетком 11. века.[14] Нова насеља су се појавила дуж доњег тока Прута.[14] Обреди сахрањивања локалног становништва су се радикално променили: инхумација је замењена кремацијом и никакав гробни материјал се не може открити после око 1000.[14]
Према персијском историчару, Рашид-ал-Дин Хамаданију, монголска војска је „ишла путем Кара-Улага, прешавши планине... и поразивши народе Улаге“[15] током монголске инвазије 1241.[16][17] Његова прича показује да су „Кара-Улаги“, или Црни Власи, живели у источним или јужним Карпатима.[16][17] Ђовани Плано Карпини, папски изасланик код Великог кана Монгола, срео је „војводу Олаха“ који је „одлазио са“[18] својом пратњом Монголима 1247.[19] Виктор Спинеи, Влад Ђорђеску и други историчари идентификују војводу као влашког владара, јер је његово име слично мађарској речи за Влаха (oláh),[20][19] али је име можда било и верзија Олега.[21] Фра Виљем од Рубрука, који је посетио двор Великог кана 1250-их, навео је „Блаке“,[22] или Влахе, међу народе који су плаћали данак Монголима, али територија Влаха је неизвесна.[21][19] Рубрук је описао „Блакију“ као „Асенску територију“[23] јужно од Доњег Дунава, показујући да ју је идентификовао са северним регионима Другог бугарског царства.[24]
Археолошки налази — пећи за производњу грнчарије и пећи за топљење гвоздене руде — идентификују градове који су били важни економски центри Златне хорде.[25] У Старом Орхеју су такође ископане рушевине џамије и купатила.[26] Локално становништво користило је висококвалитетну керамику (посуде налик амфорама, врчеве, шоље, тегле и лонце), сличну оној која се налази у другим деловима Златне хорде.[27] Монголи су подржавали међународну трговину, што је довело до формирања „монголског пута“ од Кракова дуж Дњестра.[28] Скоро 5000 монголских новчића из прве половине 14. века ископано је у истом региону.[29][30] На ушћу Дњестра, Билгород-Дњистровски (данас у Украјини) се развио у важан емпоријум.[31] Основали су га ђеновљански трговци крајем 13. века.[31]
Оружје и делови амова из 13. и 14. века који су пронађени заједно са пољопривредним оруђем у подручјима Ватра Молдовицеј, Кошна и Дорна-Арини показују постојање локалне елите или наоружаних сељачких група између Карпата и горњих токова реке Сирет.[32][33] Мађарски и бохемијски новац били су у оптицају на истој територији током прве половине 14. века.[30] Локално становништво користило је грнчарију слабијег квалитета од оне која се користила у земљама које су директно контролисали Монголи.[27]
Најраније савремено спомињање Румуна у Мармарошу забележено је у краљевској повељи 1326.[34] Те године је Карло Роберт доделио Влашком племићу Станислау „земљу Зурдуки“ (данас Страмтура у Румунији) у „округу Мармарош“.[35] Према Молдо-руској хроници, која је сачувана у руским аналима завршеним 1505. године, угарски краљ Владислав је послао изасланике да позове „Старе Римљане и Румуне“ да се боре против Монгола, а затим је наградио „Старе Римљане“ земљама у Мармарошу.[36][37] Историчари Јонел Кандеа и Думитру Шеику поистовећују овај догађај са битком код језера Ход (1280), док су кумански противници у хроници замењени Татарима.[38] Историчари Павел Параска и Шербан Папакостеа поистовећују „краља Владислава“ са Ладиславом IV Куманцем који је владао између 1270. и 1290.[39] Са распадом Златне хорде након смрти Узбег кана 1341.[40][41] и Пољска и Мађарска су почеле да се шире ка степској зони 1340-их.[42] Пољски Казимир III напао је Кнежевину Халич већ 1340.[43] Две хронике из 14. века — једна од Јована Кукулоа, а друга анонимног минорита — кажу да је мађарски краљ Лајош I послао Андреја Лакфија, грофа од Секељија, да предводи војску Секељи ратника против Монгола који су извршили походе у Трансилванији.[44][45] Лакфи и његова војска су нанели пораз великој монголској војсци 2. фебруара 1345.[44][45] Секељи су поново извршили инвазију на „земљу Татара“ 1346.[44] Према обе хронике, Монголи су се после својих пораза повукли чак до Дњестра.[44][45] Археолошка истраживања показују да су утврђења подигнута у Баји, Сирету, Пјатра Њамцу и Таргу Тротушу из касних 1340-их.[46]
И Пољска и Мађарска су искористиле опадање Златне хорде започевши нову експанзију 1340-их. Након што је мађарска војска поразила Монголе 1345. године, подигнуте су нове утврде источно од Карпата. Краљевске повеље, хронике и називи места показују да су се у региону населили мађарски и саксонски колонисти. Драгош је заузео земље дуж Молдавије уз одобрење угарског краља Лајоша I, али су се Власи побунили против Лајошеве владавине већ крајем 1350-их. Драгоша је наследио његов син Сас, али је Сасовог сина протерао из Молдавије бивши војвода Мармарошког војводства, Богдан, почетком 1360-их. Богдан, који се више година опирао Лајошевим покушајима да обнови угарску власт, био је први независни владар Молдавије. Најранији молдавски сребрни и бронзани новчићи исковани су 1377. године. Цариградска васељенска патријаршија признала је Молдавску митрополију, после вишегодишњих преговора, 1401. године.
Датуми на новчићима пронађеним у тој области указују на промену статуса Молдавије из монголске владавине у влашку власт. Ковање монголског новца настављено је у Старом Орхеју до 1367. или 1368. године, што показује да је у јужном региону између Прута и Дњестра опстала „каснотатарска држава“.[47][48] У области Дњестра није пронађен ниједан монголски новчић кован после 1368. или 1369. године, што показује да монголски владари више нису контролисали територију.[49] Молдавија је у почетку обухватала малу територију између Прута и Сирета.[42] Лајош је ослободио трговце „Деметрија, принца Татара“ од плаћања пореза у Мађарској у замену за обезбеђење статуса ослобођења од пореза трговаца из Брашова у „земљи лорда Деметрија“.[48]
Румунске историје цитирају молдавске хронике, које приписују Драгошу, влашком владару, оснивање Молдавије. Према легенди, он је водио ловачку дружину у регион и сјахао је са коња на реци Молдавији — отуда и назив овог догађаја, descălecat или „силажење са коња“. Током овог лова оценио је да је регион привлачнији за његов народ од земље Мармарош у Краљевини Мађарској, где су они тада живели.[50][51][52] Једна теорија Николаје Јорге сугерише да је земља Мармарош била једна од „Румунија“ где су етничке групе Влаха (Романа) (познате као Власи у средњем веку) преживеле Велике сеобе.[53] Истовремена теорија сугерише да су Власи из Мармароша дошли из Мегаловлахије (у данашњој Македонији) у другој половини 13. века.[51]
Према Молдо-руској хроници из раног 16. века[36], Власи су дошли у Мармарош за време владавине угарског краља Владислава да се боре против Монгола.[36][37] Овај документ представља Драгоша као једног од Румуна којима је „краљ Владислав“ дао поседе у Мармарошу.[54][36] Према различитим верзијама легенде о његовом „силажењу са коња“, Драгош је отишао у лов, заједно са својим слугама.[54][36] Док су јурили тура или бизона, стигли су чак до реке Молдавије где су убили звер.[54][53][55] Свидело им се место где су стали и одлучили су да се населе на обали реке.[54][53] Драгош се вратио у Мармарош само да би се вратио са свим својим народом „на рубове земаља где су харали Татари“.[54][53][Notes 1][36] Ритуални ловови који се завршавају оснивањем државе, града или народа су популарни елементи фолклора разних народа Евроазије, укључујући Мађаре и Литванце.[56]
Драгош је „сјахао“ 1359. године, према већини молдавских хроника.[57] Осим што Молдо-пољска хроника која као датум наводи 1352. годину.[57] Међутим, исте хронике додају различите године када одређују период између Драгошовог доласка у Молдавију и прве године владавине Александра Доброг 1400.[57] На пример, Анонимна хроника Молдавије помиње 44 године, али Молдо-руска хроника је писала о 48 година.[57] Сходно томе, савремени историчари расправљају о датуму "силаска са коња".[57] На пример, Денис Делетант каже да је Драгош дошао у Молдавију убрзо након успостављања епархије Милковија 1347. Историчар Неагу Дјувара процењује да је оснивање Молдавије било отприлике у време одлучујуће победе Андреја Лакфија над Татарима.1345.[58]
Молдавија је настала као „одбрамбена погранична покрајина“ Краљевине Угарске.[59] Верзија хронике Григореа Уречеа наводи да је Драгошова владавина у Молдавији „била попут капетаније“, што имплицира да је он био војни командант.[60] Угарски краљ Лајош поменуо је Молдавију као „нашу молдавску земљу“.[51] Покрајина је у почетку обухватала северозападни део будуће кнежевине (сада је позната као Буковина).[61] Године 1360. Лајош је доделио поседе влашком господару, Драгошу од Ђулештија, због потчињавања молдавских Влаха који су се побунили против Лајоша.[62] Међу научницима се расправља о идентификацији Драгоша од Ђулештија у вези са првим владаром Молдавије.[62][63]
Већина раних молдавских хроника почиње своје спискове владара Молдавије са Драгошом и наводи да га је наследио његов син Сас, који је владао четири године.[64] Једини изузетак је списак војвода, који је забележен у манастиру Бистрица 1407. године, који почиње са „Богдан војвода“.[65] Богдан, који је био војвода Влаха у Мармарошу, окупио је Влахе у том округу и „тајно је прешао у Молдавију“, према хроници Јована Кукулоа.[66][67] Краљевске повеље бележе да је Богдан дошао у сукоб са Јаношом Келчејем, краљевским кастеланом из Виска (сада Вишково у Украјини), 1343. и са влашким господаром у Мармарошу, Ђулом од Ђулештија, 1349. године.[68] Према историчару Раду Каркиумару, Богданов сукоб са краљевским кастеланом сугерише да се годинама противио присуству представника краљевске власти у Мармарошу пре него што је отишао у Молдавију.[68]
Неизвесно је датовање Богдановог одласка из Мармароша.[69] Његови тамошњи поседи су конфисковани и додељени сину Саса, Балку, према краљевској дипломи, издатој 2. фебруара 1365.[67][70] Према томе, Богдан је морао да дође у Молдавију пре тог датума.[71] Историчар Пал Енгел датира Богданов долазак 1359. године, користећи предности вакуума власти који је уследио после смрти Берди Бега, кана Златне хорде.[72] Према Каркиумаруу, трајни сукоб између угарског краља Лајоша I и Карла IV, цара Светог римског царства и победа Литванаца над Татарима у бици на Плавим водама почетком 1360-их, омогућио је Богдану да дође у Молдавију и протера Балка 1363.[73] Салагеан каже да је Богдан тек 1365. преузео власт у Молдавији уз помоћ локалних Влаха.[4]
Угарски краљ Лајош I покушао је да обнови своју власт у Молдавији, али је хронологија војних акција против Богдана неизвесна.[72][74] Јован од Кукулоа је писао да се против Богдана „често борила“ Лајошева војска, али се „број Влаха који су насељавали ту земљу повећавао, претварајући је у државу“.[75][48] Иако је Кукуло изјавио да је Богдан коначно био приморан да прихвати Лајошеву власт и да му одаје годишњу почаст, савремени историчари – укључујући Дениса Делетанта, Тудора Салагеана, Виктора Спинеија и Иштвана Васарија – слажу се да је Богдан заправо сачувао независност Молдавије.[67][74][4][76]
-en.png)
Нова држава је добила име по реци Молдавији.[77] У латинским и словенским документима помиње се као „Молдова“, „Молдава“ или „Молдавија“.[77] С друге стране, Византинци, који су је сматрали новом Влахијом, називали су земљу Мауровлахијом („Црна Влахија“), Русовлахијом („Влахија код Русије“) или Молдовлахијом („Молдавска Влахија“).[77] Турско име Молдавије – Кара Богдан – показује Богданову превасходну улогу у успостављању кнежевине.[78]
Богдана је наследио његов син Лацу, око 1367.[48] Након што су га фрањевци из Пољске преобратили у католичанство, Лацу је иницирао оснивање римокатоличке бискупије у Молдавији 1370.[79][80] Његова директна преписка са Светом столицом показује да је желео да демонстрира независност Молдавије.[80] На захтев Лацуа, папа Гргур XI је 1371. године основао римокатоличку бискупију Сирет, упућујући своју булу „Лацу, војводи од Молдавије“.[48][81] Према Салагеану, Света столица је „учврстила међународни статус Молдавије“ тако што је Лацу доделила титулу „војводе“.[48] Дана 14. марта 1372. године, угарски краљ Лајош I, који је такође наследио Пољску 1370. године, потписао је уговор са царем Карлом IV који је признао Лајошева права у многим земљама, укључујући Молдавију.[82]
Лацуа, који је умро 1375. године, наследио је Петру Мушат, према најранијим списковима владара Молдавије.[83] Међутим, Литванско-русинска хроника из 15. века пише да су Власи изабрали Ђорђа Коријатовича — који је био нећак Алгирдаса, великог кнеза Литваније, и који је владао у Подољу под пољским владарем[84] — за војводу, али касније су га отровали.[85][86] Крајем 1377. Владислав II од Опоља, који је управљао Халичем у име угарског краља Лајоша I, дао је уточиште једном „влашком војводи“, по имену Ђорђе, који је побегао у Халич због „неочекиване издаје свог народа“.[85][84] Према Спинеиу, Ђорђе Коријатович је умро 1375. године, што искључује његову идентификацију са „војводом Ђорђем“.[85] Спинеи такође каже да је Ђорђе Коријатович највероватније владао у југоисточној Молдавији која је била ослобођена од монголске власти.[85] Први молдавски сребрни и бронзани новац исковани су за Петруа Мушата 1377.[87]
Према запису у регистру ђеновљанске колоније у Феодосији на Црном мору, два ђеновљанска изасланика послата су у „Constantino et Petro vayvoda“ 1386.[88][89] Историчари су поистовећивали војводу Константина са Костеом, кога списак војвода Молдавије, забележен у манастиру Бистрица, помиње између Лацуа и Петруа.[89] Запис у регистру у Феодосији сугерише да су две војводе — Костеа и Петру Мушат — имали исти положај.[89] Подела средњовековне кнежевине на две веће административне јединице — Țara de Sus („Горња земља“) и Țara de Jos („Доња земља“) — којима је управљао високи званичник, ворник, такође имплицира некадашње постојање две државе, које су ујединили молдавски монарси.[90][91]
Петру Мушат се поклонио Владиславу II Јагелу, пољском краљу, у Кракову 26. септембра 1387.[74] На Петруову молбу, Антон, православни митрополит халички, хиротонисао је два епископа за Молдавију, један од њих је био Јосиф Мушат, у родбинској вези са војводом.[92] Међутим, цариградски васељенски патријарх је одбио да призна њихово посвећење.[92] Петру Мушат је проширио своју власт до Дунава и Црног мора.[93] Његов наследник, Роман I Мушат, назвао је себе 30. марта 1392. године „По милости Бога Свемогућег, војвода Молдавске и целе влашке земље од планина до обала мора“.[94][95] После вишегодишњих преговора, васељенски патријарх Матеј II признао је Јосифа Мушата за митрополита Мауровлахије 1401.[92]
Кнежевина Молдавија је прерасла у територију између Источниһ Карпата и реке Дњестар. Постојала је до 1859. године, када се ујединила са Влашком као основом модерне румунске државе; у разним временима држава је обуватала области Бесарабије (са Буџаком) и целу Буковину. Западна половина Молдавије је сада део Румуније, источна припада Републици Молдавији, док северни и југоисточни делови припадају територији Украјине.[96]
