Праве кошљорибе

Праве кошљорибе углавном имају издужене нервне лукове на крају каудалног пераја. Мозак игра улогу у избочењу уста и стварању кружног отвора. То снижава притисак унутар уста, ове рибе због тога имају функцију да усисавају плен. Неке праве кошљорибе су крупније и имају увећане зубе.^[16]

Фарингеалне чељусти праве кошљорубе, други скуп чељусти који се налазе у грлу, састоје се од пет гранастих лукова и коштаних петљи. База доњих фарингеалних чељусти формирана је од петих цератобранхиала, док други, трећи и четврти стварају базу горње вилице.^[17][18]

Каудална пераја ових риба су хомоцеркална, што значи да су горњи и доњи деоприближно једнаки. Кичма се завршава на каудалној стабљици, бази каудалне пераје, разликујући ову групу од оне у којој се кичма протеже у горњи режањ каудалног пераја, што има већина риба која потиче из палеозоика.^[19][20] Поред тога, кости које формирају спљоштену плочу на задњем крају кичменог стуба су проширене пружајући даљу потпору каудалном перају.^[21]

Праве кошљорибе су брже и флексибилније од вћина ругих риба. Кости су им доста калцификоване, а поред тога, њихова доња вилица је мања и састоји се од зуба, зглоба и зглобне кости.^[22][23]

Први фосили који припадају овој разноврсној групи појављују се у раном тријасу, након чега праве кошљорибе акумулирају нове облике тела претежно постепено током првих 150 милиона година њихове еволуције.^{[24][25][26][27][28]}

Праве кошљорибе су први пут препознате као посебна група риба од стране немачког ихтиолога Јоханеса Питера Милера 1844. године.^[29][30] Назив ових риба потиче из грчког језика и означава „комплетну кост”.^[31][32]Миер је ову класификацију засновао на одређеним карактеристикама меког ткива, што би се показало проблематичним, јер није узело у обзир разликовне карактеристике фосилних остатак ових риба. Најстарији фосили ових риба датирају из касног тријаса. Током мезозоика и кенозоика рибе су се диверзифицирале, и као резултат тога, 96% свих познатих риба постале су праве кошљорибе.^[33][34][35]

Филогенија правих кошљориба била је предмет дуге расправе, без консензуса ни о њиховој филогенији, ни о времену настанка главних група пре примене савремене ДНК кладистичке анализе.^{[36][37][38][39]} Анализиране су ДНК секвенце 9 неповезаних гена у 232 врсте. Добијени су добро разрешени резултати.^[40][41][42]

Типичини преставници правих кошљориба су јегуље и слон риба. Већина правих кошљориба припада групи Euteleostei који се састоји од 17.419 врста разврстаних у 2935 родова и 346 породица.^[43][44] Заједничке особине Euteleostei укључују сличности у ембрионалном развоју коштане или хрскавичне структуре смештене између главе и леђног пераја.^[45]

Постоји преко 26.000 врста правих кошљориба, у око 40 редова и 448 породица, што чини 96% свих постојећих врста риба.^{[46][47][48][49]} Отприлике 12.000 од укупно 26.000 врста налази се у слатководним стаништима. Праве кошљорибе се налазе у готово сваком воденом окружењу и развили су специјализације за храњење на различите начине као месождерке, биљоједи и паразити.^[50][51] Најдужа права кошљорбиба је врста Regalecus glesne, која може нарасти до 7,6 м и више.^[52][53][54] Сматра се да је најтежа права кошљориба велики буцањ, која може бити тежине 2,3 тоне, док је најмања врста Photocorinus spiniceps која пораста до 6,6 цм, а њихови млади примерци мере 7 мм (мужјаци) и 50 мм (женке), што су уједно најмањи кичмењаци на свету.^[55]

Неке праве кошљорибе су паразити, као например прилепуше, које су добиле име по томе што на врху главе имају пијавку кружног облика којом могу да се прилепе за неку већу животињу, као што су сипе, китови, али и веће рибе и корњаче.^[56][57] Такође, прилепљују се и за бродове. Ова пијавка је настала преображајем леђног пераја. Прилепљујући се, ове рибе добијају заштиту, а и кретање им је олакшано. Такође, лакше проналазе и храну, а најчешће су то или остаци које иза себе остави њихов домаћин или паразити који га нападају.^[58][59] Због тога им домаћини често дозвољавају и да им уђу у уста или шкрге.^[60] Прилепуше су витке и тамне рибе и зависно од врсте дуге од 30 cm до једног метра.^[61][62] Грудна и трбушна пераја су добро развијена, а леђно пераје је релативно далеко позади постављено. Имају велика уста и истурене вилице са малим и оштрим зубима.^[63][64][65]

Праве кошљорибе настањују воде широм света, укључујући топла и хладна мора, текуће и слатке воде, а понекад и воде у пустињама. Око 75% пописаних правих кошљориба на Антарктику су ендемичне. Неке од ових врста мигрирају, одређене слатководне врсте неретко се крећу у речним системима и проводе живот на мору, а један од примера правих кошљориба које врише миграције је лосос.^[66][67][68]

Слатководна европска јегуља мигрица преко Атлантског океана како би се размножавала у Саргашко мору.^[69][70][71] Током миграције, мале врсте правих кошљориба улазе у ушћа и реке, потоке и језера у којима проводе живот. Праве кошљорибе које укључују смеђу пастрмку настањују језера у Кашмиру на висинама до 3.819 м, а постоје и и припадници ове врсте риба у екстерним дубинама у океанима; халадска риба је виђена на дубини од 7700 м, а још неке непознате врсте правих кошљориба на дубинама и до 8.145 м.^[72][73]

Главно средство дисања правих кошљориба, као и код већине других риба, је пренос гасова преко површине шкрге док се вода увлачи кроз уста и избацује кроз шкрге.^[74][75][76] Осим пливачког мехура, који садржи малу количину ваздуха, тело нема резерве кисеоника, а дисање мора бити континуирано током живота рибе.^[77] Неке праве кошљорбибе користе станишта у којима је доступност кисеоника мала, попут стајаће воде или влажног блата; развили су помоћна ткива и органе како би подржали размену гаса у тим стаништима.^[78][79][80]

Неколико родова правих кошљориба су независно развили способности дисања на ваздуху, а неки су постали амфибијски. Слатководне јегуље су способне да апсорбују кисеоник кроз влажну кожу.^{[81][82][83][84]} Мочварне јегуље могу данима бити у блату без ваздуха. Праве кошљорибе поседују високо развијене чулне органе. Готово свака риба има вид у боји подједнако добар као и нормалан човек.^[85] Многе рибе такође имају хеморецепторе који су одговорни за акутна чула укуса и мириса.^[86][87][88] Већина риба има осетљиве рецепторе који формирају систем бочних линија, који детектује струје и вибрације и осети кретање риба и плена у близини.^[89][90]

Кожа правих кошљориба је у великој мери непропусна за воду. Ове рибе су хладнокрвне, а њихова телесна температура је иста као и у њиховој околини.^[91] Они добијају и губе топлоту кроз своју кожу и током дисања, а способни су да регулишу своју циркулацију као одговор на промене температуре воде, повећавајући или смањујући проток крви у шкрге.^[92][93] Метаболичка топлота која се ствара у мишићима или цревима брзо се распршује кроз шкрге, а крв се одваја од шкрга током излагања хладноћи.^[94][95] Због њихове релативне неспособности да контролишу крвну температуру, већина правих кошљориба може преживети само у малом распону температура воде.^[96][97]

Тело правих кошљориба је гушће од воде, па риба мора надокнадити разлику или ће потонути.^[98][99] Многе праве кошљорибе имају пливајући мехур који свој пловност прилагођава манипулацијом гасовима како би им омогућио да остану на тренутној дубини воде или да се пењу и спуштају без трошења енергије.^[100] У примитивнијим групама риба, плућни мехур је отворен према једњаку и удвостручује се као плућа. Често није присутан у рибама које брзо пливају, туне и скуше.^{[101][102][103]} У рибама у којима је пливајући мехур затворен, садржај гаса се контролише кроз мрежу крвних судова који служе као протутични измењивач гаса између пливачког мехура и крви.^{[104][105][106]}

Типична права кошљориба има структурално тело за брзо пливање, а кретање се обично обезбеђује бочним померањем задњег дела трупа и репа.^[107][108] Постоје многи изузеци од ове методе кретања, посебно тамо где брзина није главни циљ; међу стенама и на коралним гребенима, споро пливање са великом маневрибилношћу може бити пожељан атрибут.^[109][110] Живећи међу морским травама и алгама, морски коњић прихвата усправно држање и помера се лепршавим покретима пераја. Да би првивукли плен, неке праве кошљорибе испиштају вибрације.^[111][112]

Већина правих кошљориба је јајоводна, која има спољну оплодњу с оба јајашца и сперме која се пушта у воду за оплодњу.^[113] Унутрашња оплодња се јавља код 500 до 600 врста, али је типичнија за врсту Chondrichthies.^[114] Мање од једног од милион оплођених јајашаца преживи да би се развило у зрелу рибу, али постоји много боља шанса за преживљавање међу потомцима чланова десетак породица које су живахне.^[115][116] Код њих се јајашце изнутра оплођује и задржава у женки током развоја.^[117][118] Неке од ових врста, попут живих акваријумских риба из породице Poeciliidae, код којих свако јаје има врећицу са жуманцем која негује ембрион у развоју, а када се то исцрпи, јаја се излегу и ларва се избаци у водени стуб.^[119][120] Остале врсте, потпуно су живахне, при чему се ембрион у развоју негује из мајчиног крвотока кроз структуру која се развија у материци.^[121][122]

Постоје две главне репродуктивне стратегије правих кошљориба; семелпарност и итеропаритет.^[123][124] У првом, појединац се размножава једном након што достигне зрелост и потом умре. То је зато што физиолошке промене које долазе са репродукцијом на крају доводе до смрти. Лосос рода Oncorhinchus је добро познат по овој функцији; излежу се у слатку воду, а затим мигрирају у море до четири године пре него што се врате на место рођења где се мресте и умиру.^[125][126]

Огроман број врста које припадају овом реду чини њихову систематику врло сложеном. Морфолошке особине које служе као критеријуми за њихову класификацију су:

• коштане жбице леђних пераја
• облик и грађа крљушти
• положај трбушних пераја и њихов однос према грудним перајима
• рибљи мехур и др.

Праве кошљорибе на Викимедијиној остави.

Викиврсте имају више информација о чланку Праве кошљорибе.

• BioNet škola