Психијатрија
Психијатрија је медицинска дисциплина која се бави проучавањем порекла, механизама и процеса настанка, облика, распрострањености и лечења психичких болести и поремећаја. Психијатрија се бави, осим лечења, и превенцијом душевних болести, као и рехабилитацијом оболелих.[1][2] Психијатрија обухвата различите маладаптације повезане са расположењем, понашањем, спознајом и перцепцијом.
| Психијатрија | |
|---|---|
| Занимање | |
| Назив занимања | Лекар |
Подручје рада | Медицина |
| Опис | |
| Поља рада |
|
| Квалификације |
|
Почетна психијатријска процена особе обично започиње испитивањем историје случаја и менталног стања. Могу се вршити физички прегледи и психолошки тестови. Повремено се користе неуроимиџинг или друге неурофизиолошке технике.[3] Ментални поремећаји се често дијагнозирају у складу са клиничким концептима наведеним у дијагностичким приручницима као што је Међународна класификација болести (МКБ), коју уређује и користи Светска здравствена организација (СЗО) и широко коришћени Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ), који је објавило Америчко удружење психијатара (АПА). Пето издање ДСМ-а (DSM-5) објављено је 2013. године. Оно је реорганизовало веће категорије различитих болести и проширило је претходно издање тако што укључује информације/увиде у складу са тренутним истраживањима.[4]
Комбиновани третман психијатријских лекова и психотерапије постао је најчешћи начин психијатријског лечења у тренутној пракси,[5][6] мада савремена пракса такође укључује широк спектар других модалитета, нпр. асертивни третман заједнице, подршка заједнице и подржани радни однос. Лечење се може спроводити стационарно или амбулантно, у зависности од тежине функционалног оштећења или од других аспеката дотичног поремећаја. Болнички пацијенти се могу лечити у психијатријској болници. Истраживање и лечење у оквиру психијатрије у целини спроводи се на интердисциплинарној основи са другим стручњацима, попут епидемиолога, медицинских сестара, социјалних радника, окупационих терапеута или клиничких психолога.
Теорија и фокус
„Психијатрија, више него било која друга грана медицине, приморава своје лекаре да се боре са природом доказа, ваљаношћу интроспекције, проблемима у комуникацији и другим дугорочним филозофским питањима”.[7]
Психијатрија се односи на област медицине усредсређену посебно на ум, чији је циљ проучавање, спречавање и лечење менталних поремећаја код људи.[8][9][10] Описана је као посредник између света из друштвеног контекста и света из перспективе ментално болесних.[11]
Особе које су специјализоване за психијатрију често се разликују од већине других стручњака за ментално здравље и лекара по томе што морају бити упознате и са друштвеним и са биолошким наукама.[9] Дисциплина проучава рад различитих органа и телесних система класификованих према пацијентовим субјективним искуствима и објективној физиологији пацијента.[12] Психијатрија третира менталне поремећаје, који су конвенционално подељени у три врло опште категорије: менталне болести, тешки поремећаји учења и поремећаји личности.[13] Иако се фокус психијатрије временом мало променио, поступци дијагностике и лечења драматично су еволуирали и тај тренд наставља да се одвија. Од краја 20. века, подручје психијатрије је постајало све више биолошко и мање концептуално изоловано од других медицинских поља.[14]
Опсег праксе
Иако медицинска специјалност психијатрије користи истраживања на пољу неуронауке, психологије, медицине, биологије, биохемије и фармакологије,[15] генерално се сматра средином између неурологије и психологије.[16] Будући да су психијатрија и неурологија дубоко испреплетене медицинске специјалности, све сертификате за обе специјалности и за њихове подспецијалности у САД нуди један одбор, Амерички одбор за психијатрију и неурологију, који је члан Америчког одбора за медицинске специјалности.[17] За разлику од других лекара и неуролога, психијатри су специјализовани за однос лекар-пацијент и обучени су у различитој мери за употребу психотерапије и других техника терапијске комуникације.[16] Психијатри се такође разликују од психолога по томе што су лекари и имају постдипломску обуку која се назива резиденција (обично 4 до 5 година) у пољу психијатрије; квалитет и темељност њихове постдипломске медицинске обуке идентичан је са осталим медицинским струкама.[18] Стога психијатри могу саветовати пацијенте, прописивати лекове, наручивати лабораторијске тестове, наручивати неуроимиџинг и обављати физичке прегледе.[3]
Етика
Светско психијатријско удружење издаје етички кодекс којим се уређује понашање психијатара (попут осталих следбеника професионалне етике). Психијатријски етички кодекс, први пут успостављен Хавајском декларацијом 1977. године, проширен је и ажуриран Бечком повељом 1983. године и проширен Мадридском декларацијом 1996. године. Кодекс је даље ревидиран током генералних скупштина те организације 1999, 2002, 2005, и 2011.[19]
Кодекс Светске психијатријске асоцијације покрива питања као што су поверљивост, смртна казна, етничка или културна дискриминација,[19] еутаназија, генетика, људско достојанство онеспособљених пацијената, односи са медијима, трансплантација органа, процена пацијента, истраживачка етика, одабир пола,[20] мучења,[21][22] и најновије сазнање.
