Oftalmologija

Parcijalna lista najčešćih bolesti koje leče oftalmolozi obuhvata:^[7]

• Katarakta^{[8][9][10][11]}
• Suzenje oka (opstrukcija suznog kanala)^{[12][13][14] [15]}
• Proptoza (ispupčene oči)^[16][17][18]
• Tumori oka^[19][20][21]
• Dijabetična retinopatija^{[22][23][24][25]}
• Sindrom suvog oka
• Glaukom
• Makularna degeneracija
• Refraktivne greške
• Strabizam (neusklađenost ili devijacija očiju)
• Uveitis

Grčki koreni reči oftalmologija su ὀφθαλμός (ophthalmos, „oko“) i -λoγία (-logia, „proučavanje, diskurs“),^[26][27] tj. „proučavanje očiju“. Disciplina se odnosi na sve životinjske oči, bilo ljudske ili ne, pošto su praksa i procedure prilično slične u pogledu procesa bolesti, iako postoje razlike u anatomiji ili prevalenci bolesti.

Antički bliski istok i grčki period

U Ebersovom papirusu iz starog Egipta koji datira iz 1550. godine pre nove ere, postoji deo koji je posvećen očnim bolestima.^[2]

Pre Hipokrata, lekari su svoje anatomske koncepcije oka uglavnom zasnivali na spekulacijama, a ne na empirizmu.^[2] Oni su prepoznali skleru i providnu rožnjaču koji se nalaze na spoljašnjem omotaču oka, sa unutrašnjim slojem sa zenicom i tečnošću u centru. Alkameon (peti vek pre nove ere) i drugi su verovali da je ova tečnost medijum za vid i da je tekla od oka do mozga pomoću cevi. Aristotel je takve ideje unapredio empirizmom. On je secirao oči životinja i otkrio tri sloja (a ne dva), otkrio je da je tečnost konstantne konzistencije sa sočivom koje se formira (ili zgušnjava) nakon smrti, a okolni slojevi su viđeni kao suprotstavljeni. On i njegovi savremenici su dalje izneli postojanje tri cevi koje vode iz oka, a ne jedne. Jedna cev iz svakog oka susrela se unutar lobanje.

Grčki lekar Rufus iz Efesa (prvi vek nove ere) prepoznao je moderniji koncept oka, sa konjunktivom, koja se proteže kao četvrti epitelni sloj preko oka.^[2] Rufus je prvi prepoznao dvokomorno oko, sa jednom komorom od rožnjače do sočiva (napunjenom vodom), drugom od sočiva do mrežnjače (ispunjenom supstancom koja liči na belance).

Drevna Indija

Indijski hirurg Sušruta napisao je delo Sušruta Samhita na sanskritu otprilike u šestom veku nove ere,^[28] koje opisuje 76 očnih bolesti (od toga 51 hirurških), kao i nekoliko oftalmoloških hirurških instrumenata i tehnika.^[29][30] Njegov opis operacije katarakte bio je kompatibilan sa metodom kaučinga.^[31] On je opisan kao jedan od prvih hirurga za kataraktu.^[32][33]

Srednjovekovni islam

Srednjovekovni islamski arapski i persijski naučnici (za razliku od svojih klasičnih prethodnika) smatrali su normalnim kombinovanje teorije i prakse, uključujući izradu preciznih instrumenata, i stoga su smatrali prirodnim da kombinuju proučavanje oka sa praktičnom primenom tog znanja.^[34] Hunejn ibn Išak, i drugi počev od srednjovekovnog arapskog perioda, učili su da se kristalno sočivo nalazi tačno u centru oka.^[35] Ova ideja je propagirana do kraja 1500-ih.^[35]

Ibn al-Hajtam (Alhazen) je u svojoj Knjizi o optici objasnio da se vid javlja kada svetlost padne na objekat, odbije se i usmeri se u oči.

Ibn al-Nafis, arapin rodom iz Damaska, napisao je veliki udžbenik, Uglađena knjiga o ekperimentalnoj oftalmologiji, podeljen u dva dela, O teoriji oftalmologije i Jednostavni i složeni oftalmološki lekovi.^[36]

Avicena je u svom Kanonu napisao „risket“, što znači „retiformis“, a Gerard od Kremone je to preveo otprilike 1150. godine u novi termin „retina“.^[37]

Moderni period

U sedamnaestom i osamnaestom veku, ručna sočiva koristio je Malpigi, mikroskope Levenhuk, preparate za fiksiranje oka za proučavanje Rajš, a kasnije je objavljeno Petitovo zamrzavanje oka. Ovo je omogućilo detaljno proučavanje oka i napredni model. Neke greške su se nastavile, kao što su: zašto je zenica promenila veličinu (vidi se da su sudovi šarenice ispunjeni krvlju), postojanje posteriorne komore i priroda mrežnjače. Ne znajući za njihove funkcije, Levenhuk je primetio postojanje fotoreceptora,^[38] međutim, oni nisu pravilno opisani sve do Gotfrida Rajnholda Treviranusa 1834.

Oko 1750. godine, Žak Davijel je zagovarao novi tretman katarakte ekstrakcijom umesto tradicionalnog metoda kaučinga.^[39] Georg Josef Ber (1763–1821) je bio austrijski oftalmolog i vođa Prve bečke medicinske škole. On je uveo je operaciju režnja za lečenje katarakte (Berova operacija), kao i popularizaciju instrumenta koji se koristi za izvođenje operacije (Berov nož).^[40]

U Severnoj Americi, autohtoni iscelitelji lečili su neke očne bolesti trljanjem ili struganjem očiju ili kapaka.^[41]

Oftalmološka hirurgija u Velikoj Britaniji

Prvi oftalmološki hirurg u Velikoj Britaniji bio je Džon Frek, kojeg su na tu poziciju postavili upravnici bolnice Svetog Bartolomeja 1727. Veliki napredak je usledio imenovanjem Barona de Vencela (1724–1790), Nemaca koji je postao okulista kralja Velike Britanije Džordž III 1772. godine. Njegova veština uklanjanja katarakte je legitimisala ovo polje.^[39] Prva namenska oftalmološka bolnica otvorena je 1805. u Londonu; sada se zove Murfildsova očna bolnica. Klinički razvoj u Murfildsu i osnivanje Instituta za oftalmologiju (sada deo Univerzitetskog koledža Londona) od strane ser Stjuarta Djuka-Eldera postavili su ovu lokaciju kao najveću očnu bolnicu na svetu i vezu za oftalmološka istraživanja.^[42]

Centralna Evropa

U Berlinu je oftalmolog Albreht fon Grefe uveo iridektomiju kao tretman za glaukom i poboljšanu operaciju katarakte, a takođe se smatra osnivačem Nemačkog oftalmološkog društva.

Brojni oftalmolozi su izbegli iz Nemačke nakon 1933. godine kada su nacisti počeli da progone osobe jevrejskog porekla. Reprezentativni vođa bio je Džozef Igeršajmer (1879–1965), najpoznatiji po svojim otkrićima sa arsfenaminom za lečenje sifilisa. On je izbegao je u Tursku 1933. Kao jedan od osam emigrantskih direktora na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Istanbulu, izgradio je modernu kliniku i obučavao studente. Godine 1939. otišao je u Sjedinjene Države, gde je postao profesor na Tafts Univerzitetu.^[43] Nemački oftalmolog Gerhard Mejer-Švikerat je zaslužan za razvoj prethodnika laserske koagulacije, fotokoagulacije.

Godine 1946. Igeršajmer je sproveo prve eksperimente sa svetlosnom koagulacijom. Godine 1949. izvršio je prvo uspešno lečenje odvajanja mrežnjače svetlosnim snopom (svetlosna koagulacija) samokonstruisanim aparatom na krovu oftalmološke klinike na Univerzitetu Hamburg-Ependorf.^[44][45]

Poljska oftalmologija datira iz trinaestog veka. Poljsko oftalmološko društvo je osnovano 1911. Reprezentativni vođa bio je Adam Zamenhof (1888–1940), koji je uveo određene dijagnostičke, hirurške i nehirurške procedure za negu očiju. Nemački nacisti su ga pogubili 1940. godine.^[46]