Рођен је у јеврејској породици, оцу Александру Ивановичу Бродском (1903—1984) и мами Марији Мојсејевни Волперт (1905—1983) у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург). Отац Александар је био мајор у Совјетској морнарици и радио као војни фоторепортер а након рата у фотолабораторију поморског музеја Петра Великог, док је мама Марија радила као књиговођа. Јосиф је похађао неколико основних школа (Школа бр. 203, Школа бр. 196 и Школу бр. 181 - где је понављао 7 разред). [3] У петнаестој години, након седмог разреда, напустио је школу и покушао да се, безуспешно, упише у подморничку школу (Друго Балтско училишче), према Јосифу разлог је био јеврејско порекло а званично није прошао здравствени преглед - астигматизам левог ока. [3] Вратио се за једну годину у школу бр. 196 након чега се, као 15-годишњак, запослио у фабрици Арзенал, где је радио на глодалици. [4]
Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).
Године 1963, оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска,[5]на пет година.[2] Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.
Године 1972, био је принуђен [а] да напусти СССР. [6] Настањује се у САД[2] где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.[5]
На Бродског су највише утецала дела Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Роберта Фроста и Вистана Хјуг Одена. За литературу 20. века као „најинтересантнију појаву” имао је Марину Цветајеву у руској књижевности и Фроста у енглеској литератури. [7]
Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији. [б]
У Санкт Петербургу је у децембру 2021. године отворен Музеј Јосифа Бродског.[8]
Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих је не читати их.
Свака списатељска каријера почиње као трагање за светошћу, за самоусавршавањем. Пре или касније, а по правилу веома брзо, човек открива да његова оловка остварује много више од његове душе.