Надин Гордимер

Гордимер је рођен у близини Спрингса, Гаутенг, рударског града у Источном Ранду изван Јоханезбурга. Била је друга ћерка својих родитеља. Њен отац, Исидоре Гордимер, био је литвански јеврејски имигрант часовничар из Жагаре (тада Руска Империја, сада Литванија),^[3][4] а њена мајка, Хана „Нан“ (Мајерс) Гордимер, била је из Лондона.^[5][6] Њена мајка је била из асимилиране породице јеврејског порекла; Гордимер је одрасла у секуларном домаћинству.^[3][7]

Породично порекло

Гордимерино рано интересовање за расну и економску неједнакост у Јужној Африци делимично су обликовали њени родитељи. Искуство њеног оца као избеглице из царске Русије помогло је у формирању Гордимериног политичког идентитета, али она није била ни активиста ни посебно саосећајна према искуствима црнаца под апартхејдом.^[8] Насупрот томе, Гордимер је видела активизам своје мајке, чија је забринутост због сиромаштва и дискриминације са којима се суочавају црнци у Јужној Африци довела до тога да оснује јаслице за црну децу.^[6] Гордимер је такође била сведок владине репресије из прве руке као тинејџер; полиција је извршила рацију у њеној породичној кући, запленивши писма и дневнике из собе за послугу.^[6]

Гордимер је школована у католичкој самостанској школи, али је као дете углавном била везана за кућу јер је њена мајка, из „својих чудних разлога“, није дала у школу (очигледно се плашила да Гордимер има слабо срце).^[8] Везана за кућу и често изолована, почела је да пише у раном детињству, а прве приче објавила је 1937. са 15 година.^[9] Њено прво објављено дело била је кратка прича за децу „Потрага за виђеним златом“, која се појавила у Дечјем недељном експресу 1937. године; Отприлике у исто време на Форуму се појавила још једна дечија прича „Дођи сутра“. Са 16 година објавила је своје прво дело фикције за одрасле.^{[6][10][11][12]}

Гордимер је студирала годину дана на Универзитету Витватерсранд, где се први пут мешала са колегама професионалцима преко траке боја. Такође се укључила у ренесансу Софијатауна. Није стекла диплому, већ се 1948. преселила у Јоханезбург, где је након тога живела. Док је похађала часове у Јоханезбургу, наставила је да пише, објављујући углавном у локалним јужноафричким часописима. Сакупила је многе од ових раних прича у Лице у лице, дело објављено 1949.

Године 1951, Њујоркер је прихватио Гордимерову причу „Чувач мртвих“,^[13] чиме је започета дугу везу и приближено је њено дело много већој публици. Гордимер, која је рекла да верује да је кратка прича књижевна форма за наше доба,^[9] наставила је да објављује кратке приче у Њујоркеру и другим истакнутим књижевним часописима. Њен први издавач, Лулу Фридман, била је супруга парламентараца Бернарда Фридмана, и управо је у њиховој кући, „Тол трис“ у Првој авенији, Нижи Хотон, Јоханезбург, Гордимер је упознала друге антиапартхејдске писце.^[14]

Гордимерин први роман, Дани лажи, објављен је 1953. године.

Викиновости имају новост(и) за чланак Надин Гордимер.

• Преминула нобеловка Надин Гордимер (Б92, 14. јул 2014)
• Works by Надин Гордимер at Open Library
• Надин Гордимер на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Short Stories by Nadine Gordimer on the Web
• Надин Гордимер на сајту C-SPAN (језик: енглески)
• Надин Гордимер на сајту NPG (језик: енглески)