Боксит

Предложене су бројне шеме класификације за боксит, али према подацима из 1982. године консензус није остварен.^[5]

Вадаз (1951) је разликовао латеритне боксите (силикатне боксите) од крашких руда боксита (карбонатних боксита):^[5]

• Карбонатни боксити се претежно јављају у Европи, Гвајани, Суринаму и Јамајци изнад карбонатних стена (кречњак и доломит), где су настали латеритским трошењем и резидуалним акумулацијом интеркалираних слојева глине – диспергованих глина које су се концентрисале како су се окружујући кречњаци постепено растварали током хемијског трошења.
• Латеритски боксити се углавном налазе у тропским земљама. Настали су латеритизацијом различитих силикатних стена као што су гранит, гнајс, базалт, сијенит и шкриљац. У поређењу са латеритима богатим гвожђем, формирање боксита још више зависи од интензивних временских услова на локацији са веома добром дренажом. Ово омогућава растварање каолинита и таложење гибзита. Зоне са највећим садржајем алуминијума се често налазе испод гвозденог површинског слоја. Алуминијум хидроксид у латеритним наслагама боксита је скоро искључиво гибзит.

У случају Јамајке, недавна анализа земљишта показала је повишене нивое кадмијума, што сугерише да боксит потиче из недавних миоценских наслага пепела из епизода значајног вулканизма у Централној Америци.

Бокситно рударство је најраспрострањеније у Аустралији - њен удео у светској продукцији 1995. године износио је чак 39%. Највећа лежишта, са великом концентрацијом алуминијум оксида (до 60%), се експлатишу у рејону Веипа који лежи на Карпентаријском заливу, а мања у рејону Перт.^[6]

Преко 30% светске продукције боксита се добија у Латинској америци, посебно на Јамајци (9,9%) и у Бразилу (8%), а такође и у Венецуели, Суринаму и Гвајани. У Африци велики произвођач боксита је Гвинеја (12% светске производње). У Србији руде боксида има на Косову и Метохији. Удео осталих држава износи мање од 20%, а међу њима су између осталих Кина, Индија, Русија, Казакстан. У Европи највише боксита се добија у Грчкој (1,7%) и у Мађарској (1%).^[7]

Производња и резерве боксита у хиљадама тона 2018.^[6]

Земља	Продукција	Резерве
[[]]Реч	327.000	30.000.000
Аустралија	86.400	6.000.000
Кина	79.000	1.000.000
Гвинеја	57.000	7.400.000
Бразил	29.000	2.600.000
Индија	23.000	660.000
Индонезија	11.000	1.200.000
Јамајка	10.100	2.000.000
Русија	5.650	500.000
Казахстан	5.000[8]	160,000[8]
Вијетнам	4.100	3.700.000
Саудијска Арабија	3.890	200.000
Грчка	1.800[8]	250.000[8]
Гвајана	1.700[8]	850.000[8]
[[]]Друге земље	9.000	3.740.000

У новембру 2010. Нгујен Тан Зунг, премијер Вијетнама, најавио је да би вијетнамске резерве боксита могле износити укупно 11.000 Mt (11 билиона kg); ове би биле највеће на свету.^[9]

Боксит се обично површински експлоаташе јер се скоро увек налази близу површине терена, са мало или без наслага јаловине. Према подацима из 2010, отприлике 70% до 80% светске производње сувог боксита прерађује се прво у глиницу, а затим у алуминијум електролизом.^[10] Бокситне стене се обично класификују према њиховој намераваној комерцијалној примени: металуршке, абразивне, цементне, хемијске и ватросталне.

Обично се руда боксита загрева у посуди под притиском заједно са раствором натријум хидроксида на температури од 150—200 °C (302—392 °F). На овим температурама, алуминијум се раствара као натријум алуминат (Бајеров процес). Једињења алуминијума у бокситу могу бити присутна као гибзит (Al(OH)₃), бемит (AlOOH) или дијаспора (AlOOH); различити облици алуминијумске компоненте ће диктирати услове екстракције. Нерастворени отпад, јаловина боксита, након екстракције алуминијумских једињења, садржи оксиде гвожђа, силицијум диоксид, калцијум оксид, титанијум диоксид и нешто нереаговане глинице. После одвајања остатка филтрирањем, чисти гибзит се исталожи када се течност охлади, а затим се засеје ситнозрнастим алуминијум хидроксидом. Гибсит се обично претвара у алуминијум оксид, Al₂O₃, загревањем у ротационим пећима или флуидним флеш калцинаторима на температуру већу од 1.000 °C (1.830 °F). Овај алуминијум оксид се раствара на температури од око 960 °C (1.760 °F) у растопљеном криолиту. Затим, ова растопљена супстанца може да произведе метални алуминијум пропуштањем електричне струје кроз њега у процесу електролизе, који се назива Хoл-Хероултов процес, назван по америчким и француским откривачима.

Пре проналаска овог процеса, и пре Девиловог процеса, руда алуминијума је рафинисана загревањем руде заједно са елементарним натријумом или калијумом у вакууму. Метода је била компликована и трошила је материјале који су у то време сами по себи били скупи. Ово је учинило рани елементарни алуминијум скупљим од злата.^[11]

Као расути терет, боксит је терет Групе А који може постати течaн ако је прекомерно влажан.^[12] Укапљивање може изазвати брзо померање терета унутар складишта и учинити брод нестабилним, потенцијално потопити брод. Један такав брод за који се сумња да је потопљен због овог проблема био је МС Балк Јупитер 2015. године.^[13] Једна метода која може да демонстрира овај ефекат је Кан тест, у коме се узорак материјала ставља у цилиндричну конзерву и удара о површину много пута.^[14] Ако се у конзерви формира влажна каша, онда постоји вероватноћа да се терет растопи; иако супротно, чак и ако узорак остане сув, то недвосмислено не доказује да ће тако остати, или да је безбедан за утовар.

Боксит је главни извор ретког метала галијума.^[15]

Током прераде боксита у глиницу у Бајеровом процесу, галијум се акумулира у течности натријум хидроксида. Из овога се може екстраховати разним методама. Најновија је употреба јоноизмењивачке смоле.^[16] Остварљива ефикасност екстракције критично зависи од првобитне концентрације у бокситу. При типичној улазној концентрацији од 50 ppm, око 15 процената садржаног галијума се може екстраховати.^[16] Остатак се јавља у токовима црвеног муља и алуминијум хидроксида.^[17]

Боксит на Викимедијиној остави.

• USGS Minerals Information: Bauxite
• Mineral Information Institute
•  „Bauxite”. New International Encyclopedia. 1905.