Кшиштоф Пендерецки

Рођен је 23. новембра 1933. у Дембици ^[7]. Био је син адвоката Тадеуша Пендерецког и Зофије Бергер ^[8]. Потицао је из породице са уметничком традицијом ^[9] – његов отац и деда су такође били музичари; његов рођак је био Тадеуш Кантор ^[10].

Са шест година ^[11] похађао је часове клавира ^[9], које је прекинуо због непедагошког приступа наставника ^[11]. По завршетку Другог светског рата почео је да учи да свира виолину ^[11] . Радио је и са Станиславом Далом ^[11], са којим је почео да пише своје прве композиције ^[11] – недостатак нотних записа етида за виолину због рата приморао их је да самостално пишу вежбе ^[11]. Такође је похађао часове компоновања код Франћишка Сколишевског. У годинама 1955–1958 студирао је компоновање на Државној вишој музичкој школи у Кракову у класи Артура Малавског.

Године 1959. за композиције: Строфе, Еманације и Давидови псалми освојио је прве три награде на конкурсу Савеза пољских композитора ^[11]. Као награду је добио стипендију која му је омогућила да студира на универзитету у иностранству ^[11].

Истовремено је почео да компонује музику за позориште и филм. Прва позоришна представа са музиком Пендерецког била је Златни кључ Екатерине Борисове у режији Владислава Јареме (премијера 12. маја 1957. у Кракову у Позоришту лутака „Гротеска” ) ^[12]. Године 1959. у Студију анимираног филма у Белско-Бјалој ствара музику за први анимирани филм Буландра и ђаво, у режији Јержија Цицмана и Лехослава Маршалека ^[13]. Године 1959. написао је партитуру за први кратки играни филм Јана Ломњицког, Nie ma konca wielkiej wojny (Нема краја Великог рата) ^[14]. У наредним годинама компоновао је преко двадесет оригиналних музичких поставки за драмске представе и преко четрдесет за луткарске представе. Компоновао је оригиналну музику за најмање једанаест документарних и играних филмова, као и двадесет пет анимираних филмова за одрасле и децу ^[15].

Међународну славу стекао је делима са оригиналним звучним решењима, често користећи неконвенционалне технике артикулације ^[16] (нпр. лупкање по дну жичаних инструмената). Ова композициона техника названа је соноризам и у овом стилу су компоноване између осталог Страсти по св. Луки. Убрзо након тога компоновао је своју прву оперу Ђаволи из Лоудуна, чија је премијера била 20. јуна 1969. у Хамбуршкој опери, у режији Конрада Свинарског.

Од 1973. био је диригент, водио је пољске и светске симфонијске ансамбле, изводио је, између осталог, дела Бетовена, Шуберта, Менделсона, Шостаковича, као и своја сопствена дела.

Од 1978. био је члан Друштвеног одбора за рестаурацију краковских споменика (СКОЗК) .

Године 1996. компоновао је симфонију-ораторијум Седам капија Јерусалима, коју је наручио Град Јерусалим поводом 3000. годишњице Светог града; прво извођење је одржано у Јерусалиму 9. јануара 1997. године, а прво извођење у Пољској одржано је у Варшави 14. марта 1997. године.

Основао је међународну музичку академију Европски центар музике у Луславицама, где је живео од 1976. Отварање академије одржано је 21. маја 2013. ^{[17] [18]}.

Био је један од првих композитора који је користио технику издвајања звука из традиционалних инструмената на нетрадиционалне начине ^[16] – соноризмом. Овај стил карактеришу, на пример, дела Трени – Жртвама Хирошиме, Полиморфија и Де натура сонорис, као и Страсти по св. Луки.

На оригиналан начин спроводио је у дело захтеве тадашње авангарде. Један од њих је био „ненамерни алеаторизам “, који се састојао у нетачном бележењу партитура. С обзиром да је то изузетно отежавало извођење, због протеста извођача, композитор је у каснијим издањима дозвољавао да се ноте записују на конвенционалан, прецизан начин (као што се види у првом и каснијим издањима Страсти по св. Луки).

Почетком седамдесетих година оставља за собом сонористичку технику и све више компонује тонски, у стилу немачке симфонијске музике с краја 19. века (Симфонија за Бадње вече). Оптуживали су га да је "издао авангарду", али је овај стил наишао на одобравање у широј јавности. У Пољској су осамдесетих година прошлог века била популарна дела која се односе на политичке догађаје, нпр. Пољски реквијем, једно од дела укључених у тзв литургијски социјалистички реализам.

Фрагменте дела Пендерецког користио је Анджеј Вајда у филму „Катин“; музику је припремио Станислав Радван, а претходно Стенли Кјубрик у филму Исијавање.

Убрзо након дипломирања почео је да предаје на свом матичном факултету. Његови ученици су, између осталих: Марек Стаховски, Абел Кожењовски, Станислав Радван, Антоњи Вит, Јоана Внук-Назарова и Кшиштоф Мејер ^[19].

Године 1972. Пендерецки, који није припадао Пољској уједињеној радничкој партији, захваљујући свом угледу и интервенцији групе универзитетских предавача у Министарству културе, био је предложен за ректора уместо Тадеуша Махла, којег су изабрале власти ^[20]. Државна виша музичка школа у Кракову је тада постала једини универзитет са непартијским врхом. Ректорство Пендерецког трајало је 15 година без прекида.

Преминуо је 29. марта 2020. у Кракову ^{[21] [22]}. Урна са његовим пепелом је до сахране била постављена у базилици Св. Флоријана, а опело је одржано 2. априла 2020. ^{[23] [24]} . Због пандемије, сахрана композитора одржана је две године након композиторове смрти, односно 29. марта 2022. ^[25] Пепео Кшиштофа Пендерецког сахрањен је у Националном пантеону у Кракову.

У 21. години оженио се својом средњошколском другарицом, пијанисткињом Барбаром Грацом ^[26], која је узела његово презиме ^[27]. Имали су ћерку Беату, која је дипломирала на Музичкој академији и била новинарка пољског радија у Кракову.

После развода са Барбаром, 19. децембра 1965. ^[28] оженио се Елжбијетом Солечком, која је такође узела његово презиме. Имали су двоје деце, Лукаша (рођен 1966) ^[26] и Доминику (рођена 1971) ^[26]. Син је завршио четири факултета: медицину, психологију, менаџмент и полонистику, а бавио се и психијатријом ^[29], а ћерка је дипломирала италијанску филологију ^[29].

Постао је члан почасног комитета за развој онколошког центра Лублинске области Свети Јован Дукљански ^[30] 13. новембра 2007.