Михаил Ломоносов

Михаил Ломоносов је рођен 19. новембар (8. новембар по старом календару) 1711. у селу Денисовка (име села је касније преименовано у Ломоносово, у част песника), које се налази на острву недалеко од Холмогорија, на далеком северу Русије. Његов отац, рибар, узео је сина да му помаже у раду кад му је било десет година, али је његова жеђ за знањем била неутољива. Оно мало књига што му је било доступно скоро је научио напамет, и видевши да се код куће неће моћи даље образовати, пешке се упутио у Москву.

Прилика се указала кад је имао седамнаест година, и на интервенцију пријатеља примљен је у школу Заиконоспаски. Тамо је врло брзо напредовао, посебно у латинском, и 1734. је послат из Москве у Санкт Петербург. И тамо је запажено његово знање, посебно из физике, и он је био један од младих Руса изабраних да доврше образовање у страним земљама.

Послат је на Универзитет у Марбургу (Хесе, Немачка), тада један од најважнијих европских универзитета - у време када су универзитети уопште били у одређеном паду - због присуства најеминентнијег немачког просветитељског филозофа тог времена, Кристијана Волфа. Ломоносов је студирао код Волфа, и постао је један од његових личних студената. Ова веза је била утицајна до краја његовог живота.

Док је био у Марбургу, почео је да пише поезију, имитирајући немачке писце; прича се да је посебно ценио Гинтера. Његова Ода освајању Хотина написана је 1739, и привукла је велику пажњу у Петрограду. За време боравка у Немачкој Ломоносов се оженио Немицом и било му је тешко да издржава растућу породицу оскудном и нередовном стипендијом коју је добијао од Санктпетербуршке академије наука, те је одлучио да се врати кући.

По доласку у Русију, брзо је постао познат, и постављен је за професора хемије на Универзитету у Санкт Петербургу, где је касније постао и ректор. Жељан да унапреди руско школство, Ломоносов се ангажовао у оснивању Московског државног универзитета (који је касније назван по њему) 1755. Године 1764, постављен је на место државног секретара.^[4]

Прихватио материјалистичко схватање природе, био противник теорије o посебним флуидима, као флогистона и електричног флуида која је у то време била прихваћена и допринео је формулисању кинетичке теорије гасова. Сматрао је да је топлота облик кретања, предлагао таласну теорију светлости, и изнео идеју одржања масе. Веровао је да природа константно еволуира и показао органско порекло земље, тресета, угља, нафте и ћилибара.

Ломоносов је био прва особа која је забележила мржњење живе. Мерењем преламања светлости Венере на рубовима Сунца, утврђује да ова планета има атмосферу. Године 1745, је објавио каталог преко 3.000 минерала, а 1760. објаснио настанак ледених брегова. Први је објаснио парагенезу минерала и схватио значај кристалне решетке. Основао је фабрику стакла, која је производила прве мозаике од бојеног стакла изван Италије. Дао је објашњење поларне светлости.

Сматрао да је материја састављена од простијих и сложенијих честица (атома и молекула) које имају дату запремину и између којих владају привлачне силе. Топлоту сматра хаотичним кретањем честица, што је касније потврдила кинетичка теорија. Поставља тезу да су Земљину кору обликовала таложења у морским базенима и вулканске активности. Бавио се применом науке у рударству и металургији.

Увео је принцип актуализма у геологију. У својим радовима тврдио је да Земља није статична и непроменљива, већ је подложна спорим и сталним променама. Геолошки процеси у прошлости одигравали су се исто као и данас. Ломоносов је све процесе поделио на две групе: егзогени процеси (везани за рад спољашњих сила) и ендогени процеси (настали радом сила које делују у унутрашњости Земље). Поред тога тврдио је да је Земљина кора у сталним покретима и поделио их на епирогене и орогене.

Године 1755. је написао граматику која је реформисала руски књижевни језик комбинујући стари црквенословенски са народним језиком. Како би продубио своје књижевне теорије, написао је преко 20 свечаних церемонијалних ода, од којих је најзначајнија Вечерња медитација о божанској раскоши. У каснијим поемама је применио идиосинкратичку теорију да речи које садрже гласове Е, И, ЈУ треба да се користе када се описују нежни предмети, а оне са гласовима О, У, Јери (Ы)- за описивање ствари које могу узроковати страх ("као бес, завист, бол и туга"). Ломоносов је објавио своју историју Русије 1760. године. Ипак, већина његових достигнућа била је непозната изван Русије дуго времена после његове смрти. Умро је у Санкт Петербургу 15. априла (4. април по старом календару) 1765.

• Ломоносовљева Златна медаља
• Московски државни универзитет Ломоносов

• Илустрована хронологија Ломоносовљевог живота Архивирано на сајту Wayback Machine (13. март 2013) (језик: енглески) (језик: руски)
• Вечерња медитација о величини бога поводом северне светлости Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јун 2013) (језик: енглески) (језик: руски)
• Ломоносов у библиотеци Максима Мошкова (језик: руски)
• Историјско-меморијални музеј М. В. Ломоносова (језик: руски)
• Потомци Михаила Васиљевича Ломоносова (језик: руски)
• Сайт о М.В. Ломоносове Архивирано 5 децембар 2020 на сајту Wayback Machine – жизнь, научная деятельность, творчество, историческая родина, туризм на родину Ломоносова, 300-летний юбилей М.В. Ломоносова
• Lomonosov and His Time – electronic collection at the Russian Academy of Sciences website
• Михаил Ломоносов на сајту WorldCat (језик: енглески)
• Kutateladze S.S. The Mathematical Background of Lomonosov's Contribution Архивирано 16 октобар 2019 на сајту Wayback Machine
• Lomonosov's matriculation, Marburg 17 November 1736 Архивирано 21 септембар 2020 на сајту Wayback Machine
• Lomonosov's Passport, Marburg 13 May 1741