Никејски симбол вјере
Никејски симбол вјере (грч. Σύμβολον τῆς Νικαίας; лат. Symbolum Nicaeum) је званични текст исповедања вере прихваћених међу већином хришћанских деноминација усвојен на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји, Римско царство. На Другом васељенском сабору 381. године Никејски симбол вјере је проширен и допуњен, а измењени облик се такође назива Никејски символ вере, или Никејско-цариградски симбол вере.[1]
Никејски симбол вере је део исповедања вере која се захтева од оних који преузимају важне функције унутар православних и католичке цркве.[2][3] Никејско хришћанство сматра Исуса божанским и „рођеним од Оца“. Различита не-никејска учења, веровања и вероисповести су формирана од четвртог века, а присталице никејског хришћанства сматрају их јересима.[4]
У западном хришћанству, Никејски символ вере је у употреби поред мање распрострањеног Апостолског симбола вере.[5][6][7] У црквеним хоровима, посебно када се поје на латинском, ово исповедање вере се обично помиње својом првом речју, Credo. Недељом и током светковина, један од ова два исповедања се рецитује у римској обредној миси након проповеди. У византијском обреду, Никејски символ вере се пева или рецитује током литургије, непосредно пре анафоре, а такође се чита свакодневно током повечерја.[8][9]
Историја
Коришћење
Верзије изворног текста
Исповедање вере усвојено на Сабору у Никеји је следеће:
| Извор на коине грчком | Превод на српски |
|---|---|
Πιστεύομεν εἰς ἕνα Θεὸν Πατέρα παντοκράτορα πάντων ὁρατῶν τε καὶ ἀοράτων ποιητήν· καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ, γεννηθέντα ἐκ τοῦ Πατρὸς μονογενῆ τουτέστιν ἐκ τῆς οὐσίας τοῦ Πατρος Θεὸν ἐκ Θεοῦ, Φῶς ἐκ Φωτός, Θεὸν ἀληθινὸν ἐκ Θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα, οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί, δι’ οὗ τὰ πάντα ἐγένετο τά τε ἐν τῷ οὐρανῷ καὶ τὰ ἐν τῇ γῇ, τὸν δι’ ἡμᾶς τοὺς ἀνθρώπους, καὶ διὰ τὴν ἡμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα, καὶ σαρκωθέντα, καὶ ἐνανθρωπήσαντα, παθόντα, καὶ ἀναστάντα τῇ τρίτῃ ἡμέρᾳ, ἀνελθόντα εἰς τοὺς οὐρανούς, ἐρχόμενον κρῖναι ζῶντας καὶ νεκρούς. καὶ εἰς τὸ Ἅγιον Πνεῦμα. | Верујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Син Божијег, рођеног од Оца јединородног, то јест из Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости. Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало, како на небу тако и на земљи. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао и оваплотио се и постао човек, Који је пострадао и Који је васкрсао у трећи дан, Који се вазнео на небеса и Који ћe доћи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога. |
| додатак на крају исповедања | |
Τοὺς δὲ λέγοντας Ἦν ποτε ὅτε οὐκ ἦν, καὶ Πρὶν γεννηθῆναι οὐκ ἦν, καὶ ὅτι Ἐξ οὐκ ὄντων εγένετο, ἢ Ἐξ ἑτέρας ὑποστάσεως ἢ οὐσιάς φάσκοντας εἶναι ἢ κτιστόν ἢ τρεπτόν ἢ ἀλλοιωτὸν τὸν Υἱὸν τοῦ Θεοῦ, τούτους ἀναθεματίζει ἡ ἁγία καθολικὴ καὶ ἀποστολικὴ ἐκκλησία. | А оне који говоре Беше када Га не беше, и пре рођења не беше, и да је постао из небића, или тврде да је Син постао из друге ипостаси, или суштине, или да је створен, или да је променљив, или преобразив, такве анатемише Саборна и Апостолска Црква. |
Види још
Референце
Литература
- Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. Књ. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.
Спољашње везе
- „The Profession of Faith in languages of the world”. exomni.narod.ru.
