Пећина Ласко
Пећина Ласко (франц. Grotte de Lascaux) налази се на југозападу Француске и чувена је по својим полихромним цртежима из доба касног палеолита. Пећина се налази у близини места Монтињак у департману Дордоња. Укупна површина пећине је око 120 м². Сматра се да су цртежи у пећини Ласко стари 17.300 година.[1][2] На цртежима су представљене велике животиње, од којих се за већину може анализом фосила потврдити да су живеле у овом крају. То су: коњи, бизони, говеда, јелени и планинске овце, а ређе: медведи, носорози и крупне мачке.
| Пећина Ласко | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Преисторијска налазишта и декорисане пећине у долини реке Везер |
| Место | Montignac-Lascaux, Француска |
| Координате | 45° 02′ 57″ С; 1° 10′ 34″ И / 45.0492° С; 1.1761° И |
| Критеријум | културна: i, iii |
| Референца | 85 |
| Упис | 1979. (3. седница) |
| Веб-сајт | http://whc.unesco.org/fr/list/85 |
Године 1979. пећина Ласко је, заједно са другим преисторијским налазиштима у долини реке Везер, стављена на УНЕСКО листу Светске баштине.[3]
Сматра се да су палеолитски људи у пећинама вршили магијске ритуале. Последњих година представљена је теорија да цртежи у пећини Ласко представљају праисторијске слике сазвежђа.[4]
Историја пећине од поновног открића у 20. веку
У позно лето 1940. осамнаестогодишњи Марсел Равида (франц. Marcel Ravidat) је открио улаз у пећину Ласко. Касније се вратио у њу са три пријатеља. Њих четворица су открили да су зидови пећине прекривени представама животиња.[5][6] Пећина је отворена за јавност 1948.[7] До 1955. угљен-диоксид, који су производили око 1200 посетилаца на дан, видљиво је оштетио цртеже. Пећина је затворена за јавност 1963, цртежи су рестаурирани у оригинално стање, а пећина је стављена под стални надзор стручњака.
Реплика две најзначајније дворане пећине, велике дворане бикова и галерије слика, под именом Ласко II (Lascaux II), отворена је 1983, 200 m од оригиналне пећине.[6] Репродукције осталих цртежа из пећине Ласко су приказане у Центру за преисторијску уметност у Ле Тоту.
Од 1998. пећину су заразиле гљивице. Разлог за ово би могао бити систем за проветравање, јако осветљење, или превелики број посетилаца.[8] Године 2008. установљено је присуство гљивице Stachybotrys коју стручњаци покушавају да одрже на одстојању од цртежа. Данас приступ пећини има само неколико стручњака, и то само по пар дана месечно. Процедуре које су коришћене за уклањање гљивица оставиле су тамне мрље на зидовима и оштетиле пигменте.[9]
Археолошка открића
Међу откривеним предметима налазе се 403 камене алатке, 28 алатки од кости, 113 фрагмената алатки биљног порекла, 10 комада накита од пробушених шкољки, и бројни трагови боја и смола (ћилибара). Поред лампи, боја и остатака хране, пронађени су врхови стрела, стругачи и сечива. Судећи по малом броју пронађених алатки, у пећини се није становало.
Боје са цртежа у пећини анализиране су електронским микроскопом. Црне боје су оксиди мангана, док су жути, наранџасти и црвени пигменти оксиди гвожђа. Сви они су коришћени у чистом облику, без мешања са другим минералима и без термичке обраде.[10].
Галерија
Види још
Референце
Литература
- Littlewood, Ian (2005). Justin Wintle, ур. The timeline history of France. New York: Barnes & Noble. стр. 296. ISBN 978-0-7607-7975-0.
- Bahn, Paul G. (2007). Cave Art: A Guide to the Decorated Ice Age Caves of Europe. London: Frances Lincoln. стр. 81–85. ISBN 978-0-7112-2655-5.
