Поп музика

Дејвид Хеч и Стивен Милворд описују поп музику као „тело музике које се разликује од популарне, џеза и народне музике“.^[8] Према Питу Сигеру, поп музика је „професионална музика која се ослања и на народну музику и на музику ликовне уметности“.^[2] Дејвид Бојл, истраживач музике, наводи поп музику као било коју врсту музике којој је особа била изложена у масовним медијима.^[9] Већина појединаца мисли да поп музика обухвата само топ-листе синглова, а не збир свих музичких листа. Музичке листе садрже песме из различитих извора, укључујући класичне, џез, рок и нове песме. Као жанр, поп музика постоји и развија се одвојено.^[10] Стога, термин „поп музика“ може да се користи да опише посебан жанр, дизајниран да привуче све, што се често карактерише као „инстант музика заснована на сингловима намењена тинејџерима“, за разлику од рок музике као „музика заснована на албумима за одрасле“.^[7][12]

Поп музика се континуирано развија заједно са дефиницијом појма. Према музичком писцу Билу Ламу, популарна музика се дефинише као „музика од индустријализације 1800-их која је највише у складу са укусима и интересима урбане средње класе.“^[13] Термин „поп песма“ је први пут коришћен 1926. године, у смислу музичког дела које „има популарну привлачност“.^[14] Хач и Милворд указују да се многи догађаји у историји снимања 1920-их могу посматрати као рођење модерне поп музичке индустрије, укључујући кантри, блуз и хилбили музику.^[15]

Према веб страници Њу Гроув речник музике и музичара, термин „поп музика“ „настао је у Британији средином 1950-их као опис рокенрола и нових стилова омладинске музике на које је утицао“.^[3] Оксфордски речник музике наводи за поп да, иако се „раније значење односило на концерте привлачне широкој публици [...] од касних 1950-их, поп је имао посебно значење некласичне музике, обично у облику песама, које изводе уметници као што су Битлси, Ролингстонси, ABBA, etc.“^[16] Гроув музика онлајн такође наводи да током „[...] раних 1960-их, [термин] 'поп музика' се терминолошки такмичио са бит музиком [у Енглеској], док се у САД њена покривеност преклапала (као и даље случај) са 'рокенролом'”.^[3]

Отприлике од 1967. године, термин „поп музика” се све више користио у супротности са термином рок музика, што је подела која је дала генерички значај за оба термина.^[17] Док је рок тежио аутентичности и проширењу могућности популарне музике,^[17] поп је био комерцијалнији, ефемернији и приступачнији.^[18] Према британском музикологу Сајмону Фриту, поп музика се производи „као ствар предузетништва, а не уметности“, и „дизајнирана је да се допадне свима“, али „не долази са неког одређеног места нити означава неки посебан укус“. Фрит додаје да је „не води нека значајна амбиција осим профита и комерцијалне награде [...] и, у музичком смислу, у суштини је конзервативна”. Она је, „обезбеђена одозго (од стране дискографских кућа, радио програмера и промотера концерата), уместо да се прави одоздо... Поп није „уради сам” музика, већ је професионално произведена и упакована“.^[7]

Ова врста музике у себи често садржи елементе рок, џез, етно, фолк, реге или соул музике и сматра се поджанром забавне музике. У поп музици преовладава текст и певање над композицијом и инструменталом. Ову музику одликују једноставни хармонијски и мелодијски стил и постојање рефрена. Песме су кратке и уз њих се, углавном, може плесати. Она је омиљена код широких маса и самим тим и комерцијално је успешна.

Стални елемент (основни облик) у поп музици^[19] је „поп песма” која се састоји од две или три строфе и рефрена који се често понавља. Песме најчешће трају од 2,5 до 5 минута. Ипак, у случајевима када је песма превише дугачка ствара се такозвана „радио верзија”. Поп музика се обично не пише, не изводи и не снима као симфонија или концертна представа.^[20]

Као и у другим уметничким формама које покушавају да привуку највише публике (филмови, серије, бродвејске представе) поп музика наставља да се стапа и позајмљује елементе и идеје из разних музичких стилова. Рок, ар енд би, кантри, диско, панк и хип хоп су специфични жанрови који су били инкорпорирани и на разне начине утицали на поп музику у протеклих шест деценија. У последњој деценији латино и реге музика су почеле да играју већу улогу у поп музици него икада раније.

50-их година, музичари као што су Елвис Присли и Битлси представљају претечу поп музике, која тада још није била засебан правац.^[21]

Поп музика се преклапа са скоро свим музичким правцима. Неки од жанрова поп музике су:

Диско музика је била дефиниција за 70-е године и помогла је бржем развитку поп музике. Било је то златно доба синтисајзера, који су били доступни у свим облицима и величинама. Почетак 70-их је обележио Елтон Џон, велика поп звезда и дан данас.

Најзначајнији представници:

Дигитално снимање се усавршило 1980-их што је омогућило поп музици још више да се развије. Убацивањем електронских звукова развила се под врста као што је нпр. техно. Уметници који су утицали на развој попа током 80-их и на тај начин стварали културу поп музике су:

Звук данашње поп музике је под великим утицајем развоја технологије за снимање музике. Електронска музика која се снима и изводи дигитално прожима се кроз већину данашњих најпродаванијих поп издања. Ипак, на топ листама се дешавају и промене. Аделин хит „Someone Like You” из 2011. године је постао први број један хит у Америци који садржи само клавир и вокале. Исто тако 2014. године Тејлор Свифт је са својим албумом „1989” постала је први кантри извођач који је икада направио потпуни прелаз у поп са читавим албумом. Данашњи музичари као што су Лејди Гага, Бритни Спирс, Пинк, Џастин Тимберлејк угледају се на претходнике и на то златно доба поп музике.

• Забавна музика
• Рок музика

Поп музика на Викимедијиној остави.

• The Consumption of Music and the Expression of Values: A Social Economic Explanation for the Advent of Pop Music, Wilfred Dolfsma, American Journal of Economics and Sociology, October 1999.