ФК Наполи

Клуб је основан као Naples Foot-Ball & Cricket Club 1904. године. Основали су га енглески морнар Вилијам Потс и његов сарадник М. Бејон. У његово оснивање били су укључени и Наполитанци, као што су Конфорти, Катерина и Салси Амадео.^[3]. Изворна верзија дреса се састојала од небеско плавих дресова са тамноплавим пругама, те црним шортсевима.^[1]. Године 1906. управа клуба је сматрала да је његово име предугачко па су га скратили у Naples Foot-Ball Club.

У почетним годинама Фудбалско првенство Италије је било ограничено само на клубове са севера, тако да су се јужни клубови такмичили против морнара или су играли у куповима као што је Липтон куп. У купу су се такмичили Наполи и U.S. Cittá di Palermo, а Наполи је освојио три трофеја. Године 1912. клуб се раздвојио на два дела. Један је био Naples Foot-Ball Club, а други Internazionale Napoli . У то време оба клуба су забележила прва учешћа у италијанском првенству, 1912/13. Иако су обе стране биле одушевљене такмичењем у региону Кампаније, клубови нису били успешни у такмичењима ван овог региона неколико година након Првог светског рата. Тада су одлучили да се уједине под именом Foot-Ball Club Internazionale-Napoli, познат и као FBC Internaples.^[4]

За време председника клуба Ђорђа Аскарелија, клуб 23. августа 1926. мења име у Associazione Calcio Napoli. Након лошег почетка, Наполи почиње да остварује боље резултате захваљујући парагвајцу Атили Салустру који је био први прави херој навијача.^[5] Био је одличан голгетер а и данас је најбољи стрелац у историји Наполија.Наполи је ушао у Серију А под вођством енглеског тренера Вилијама Гарбата^[6], током наредних шест сезона клуб је остваривао добре резултате и на крају првенства је био у врху табеле. У сезонама 1932/33. и 1933/34. Наполи је био међу прва три клуба, а уз то су довели неколико одличних играча као што су Антонио Војак, Арналдо Сентименти и Карло Бускаља.^[7] Са почетком Другог светског рата, Наполи почиње да назадује али ипак није испао из лиге 1939/40. због боље гол-разлике у односу на Лигурију.

Наполи је водио тешку битку за испадање свих ових година до краја 1942. и после испадања у Серију Б. Те исте године Наполи се сели са Стадиона Ђорђо Аскарели на Стадион Артуро Колана и остаје на њему и у Серији Б до краја рата. Касније се Наполи такмичи у Серији А, али је након две сезоне испао.^[1] Клубу је био потребан подстицај за повратак у врх италијанског фудбала почетком 1950-их.^[8] Упркос томе што је остваривао променљиве резулате, Наполи је остварио велике успехе у купу кад је победио Спал и освојио Куп Италије 1962. погоцима Корелија и Ронсона.^[9]

Клуб 25. јуна 1964. мења име у Società Sportiva Calcio Napoli.^[1] Током сезоне 1964/65. почиње успон и добрим резултатима осигурава повратак у Серију А. Под вођством бившег играча Бруна Пезаоле клуб осваја трофеј Куп Алпа и у тој повратничкој сезони завршава такмичење на трећем месту у Серији А.^[1] Наполи је у сезони 1967/68. скоро дошао до титуле првака, али је на крају освојио друго место иза Милана. Тада су у њиховој екипи играли неки од најпопуларнијих играча свих времена ,Дино Зоф, Жозе Алтафини, Омар Сивори и домаћи играч Антонио Јулијано.^[7] Јулијано је поставио до сада необорен рекорд по броју наступа за SSC Napoli.^[7]

Добра игра Наполија, и током 70-их, одвела их је до трећих места у сезонама 1970/71. и 1973/74. Предвођени бившим играчем, Луизом Винисиом, Наполи је осигурао улазак у Куп УЕФА; у сезони 1974/75. стигао је до трећег кола где је испао од Порта резултатом 2-0. Исте сезоне, Наполи је освојио друго место у Серији А, само два бода иза тадашњег првака Јувентуса. Солидне игре домаћих локалних играча, као што су Ђузепе Брусколети, Антонио Јулијано и Салваторе Еспозито уз голове Ђузепеа Саволдија довеле су до успона у том периоду.^[7]

Победом против Саутхемптона са 4-1 освојен је Англо-Италијански Лига куп^[10]. Наполи је ушао у такмичење Куп победника купова у сезони 1976/77, и стигао је до полуфинала. Тада је клуб освојио свој други Куп Италије у сезони 1975/76. На путу до финала избацили су Милан и Фиорентину, а у финалу су са лакоћом свладали Верону са 4-0.^[1] У односу на италијанску лигу, Наполи је био врло константна екипа која је увек била при врху, тачније међу првих шест током касних 70-их. Такође су почетком 1980-их, тачније прве две сезоне били у врху, где су у сезони 1980/81 завршили на трећем месту, међутим сезоне 1983/84 борили су се за опстанак у Серији А.

Наполи је уздрмао свет рекордним трансфером, када је у лето 1984. довео Дијега Марадону за 6,9 милиона енглеских фунти из Барселоне. Екипа је постепено поновно изграђена, са људима попут Ћире Фераре, Салватореа Бањија и Фернанда Де Наполија.^[11]

Ова екипа је била спремна да победи свакога, и у сезони 1985/86. су освојили треће место у Серији А, али то их није задовољило. Током следеће сезоне 1986/87. освајају све што су могли а то је била најбоља сезона у историји Наполија. Освојили су „дуплу круну“, победивши у Серији А, а затим су у финалу Купа Италије победили Аталанту из Бергама са 4-0.^[1] Будући да то није успело ниједној екипи из јужне Италије, Наполитанци су се окренули Дијегу Марадони који је за њих постао фудбалска икона.

Међутим, клуб те сезоне није остварио запажен резултат у Купу УЕФА. У следећој сезони завршили су на другом месту Серије А. Поново се такмичи у Купу УЕФА 1988/89, и осваја свој први европски трофеј.^[1] На путу до финала поражени су Јувентус и Бајерн Минхен. Наполи је у током финална два сусрета био бољи од Штутгарта са 5-4. Голове за Наполи су постигли Карека, два гола, а Дијего Марадона, Ћиро Ферара и Аламео по један.^[12]

Наполи је освојио своју другу титулу у Серији А у сезони 1989/90, након што су у трци за титулу били бољи од Милана са два бода предности.^[1]

На Светском првенству у Италији 1990, Аргентина је играла у полуфиналу са Италијом. Будући да је утакмица завршена нерешеним резултатом, изводили су се једанаестерци а победнички једанаестерац за пролаз Аргентине постигао је управо Дијего Марадона. Италијани му то никада нису опростили, а Фудбалски савез Италије је наредио допинг контролу, на којој је Марадона пао и добио је забрану играња од 15 месеци.

Наполи је без Марадоне освојио Суперкуп Италије, победом против Јувентуса од 5-1, који је уједно и његов последњи трофеј.

Иако је клуб у сезони 1991/92. завршио на четвртом месту, Наполи је постепено након те сезоне почео пропадати, у финансијском смислу и на терену. Играчи као што су Ђанфранко Зола, Данијел Фонсека и Карека су напустили клуб до 1994. Упркос томе, Наполи се квалификовао за Куп УЕФА 1994/95, где је стигао до трећег кола, а у сезони 1996/97. играо је у финалу Купа Италије где је изгубио са 3-1 против Виченце. Наполијева форма у лиги је значајно пала, и испали су у Серију Б, са свега две победе у целој сезони. Клуб се већ у року од годину дана вратио у Серију А. Након тога у сезони 1999/2000 водио је тешку борбу након које поново испада у Серију Б. Следеће сезоне није се поново вратио, што се одразило и на финансијско стање клуба. У августу 2004. Наполи је прогласио стечај због дугова од 70 милиона евра.^[13] Филмски продуцент Аурелио Де Лаурентис се побринуо да Напуљ не остане без фудбала. Обнавља клуб под именом 'Napoli Soccer', будући да није могао да користи старо име. Фудбалски савез Италије је избацио Наполи у Серију Ц1, где није искоришћена шанса за пласман у Серију Б поразом у плеј-офу са 2-1 од локалног конкурента Авелина.^[1]

Упркос чињеници да је Наполи морао играти у тако ниском фудбалском рангу, имао је већу посећеност на стадионима него већина клубова из Серије А. Промоцији првака из Серије Ц присуствовало је више од 51.000 гледалац, што је за данашњи фудбал необорив рекорд који ће се тешко срушити. Следеће сезоне, као другопласирани у Серији Б клуб се враћа у Серију А, а Аурелио Де Лаурентис откупио права за Наполијево старо име, те је клуб у мају 2006. преименован у Società Sportiva Calcio Napoli. Након само једне сезоне у Серији Б, Наполи се пласирао у Серију А, иза Јувентуса, али испред Ђенове која се такође пласирала у виши ранг такмичења.^[14] Наполи је у сезони 2007/08, први пут наступио у Серији А од испадања 2001.^[1] Клуб је сезону завршио на високом 8. месту, што му је било довољно да осигура квалификације у трећем колу Интертото купа.

Наполи је у Интертото купу играо против Паниониса којег је два пута победио резултатом 1-0, у гостима и код куће за свој први европски трофеј након 20 година, и свој први трофеј након уласка у Серију А, 2006. године.Тај успех му је омогућио играње у 2. коло квалификација за Купа УЕФА, где је играо са албанским прваком Влазнијом, ког је у гостима победио са 3-0,^[15][16]. Наполи је на домаћем терену на Стадиону Сан Паолу, победио албанског првака са 5:0. Два гола је постигао Ринаудо, по један Пие, Лавезија и Хамшик. Том победом осигурао је такмичење у 1. колу Купа УЕФА, где је играо са португалском Бенфиком.^[17]. У првој утакмици Наполи је као домаћин победио је са 3:2,[1], али је у реваншу играо 0:2,[2] што га је избацило из овогодишњег такмичења укупним резултатом 4:3 за Бенфику.

Након отпуштања Карла Анчелотија, клуб је у децембру 2019. године поставио Ђенара Гатуза за новог тренера.^[18] Сезону 2019/20. Наполи је завршио на 7. месту, али је дошао до трофеја у Купу.^[18] У финалу Наполи је победио Јувентус након једанаестераца (4:2), пошто је регуларни део утакмице завршен без голова и тако је шести пут у историји постао освајач купа.^[19]

Следеће сезоне Наполи се борио током читаве сезоне за место у Лиги шампиона, али без њега остао због ремија са Вероном у задњем колу, чиме је омогућио Јувентусу, који је победио Болоњом да заузме четврто место, последње које води у Лигу шампиона.^[18] У купу Наполи је испао у полуфиналу од Аталанте, када је након прве утакмице без голова, поражен у реваншу са 3:1.^[20] Клуб није продужио уговор са Гатузом, који је на крају сезоне напустио клуб.^[18] Као његову замену клуб је именовао Лучана Спалетија.^[21]

18. септембар 2023.^[22]

Бр. Позиција Играч 1 Г Алекс Мерет 3 О Натан 4 С Дијего Деме 5 О Жуан Жесус 6 О Марио Руи (заменик капитена) 7 С Елиф Ељмас 9 Н Виктор Осимен 13 О Амир Рахмани 14 Г Никита Контини 16 Г Хуберт Идасјак 17 О Матијас Оливера 18 Н Ђовани Симеоне 20 С Пјотр Зјелињски

Бр. Позиција Играч 21 Н Матео Политано 22 О Ђовани Ди Лоренцо (капитен) 23 Н Алесио Цербин 24 С Јенс Кајусте 29 С Јеспер Линдстрем 55 О Лео Естигор 59 О Алесандро Заноли 68 С Станислав Лоботка 70 С Ђанлука Гаетано 77 Н Хвича Кварацхелија 81 Н Ђакомо Распадори 95 Г Пјерлуиђи Голини (на позајмици из Аталанте) 99 С Франк Ангиса

Играчи из младог тима (Наполи примавера)

Бр. Позиција Играч 38 Н Лоренцо Русо 50 О Луиђи Д'Авино

• 10 - Дијего Марадона, везни играч, 1984–1991

Хронолошки списак тренера клуба од 1926. године:^[23]

Име Држава Година Антонио Кројцер 1926—1927 Бино Скаса 1927 Техничка комисија; Ролф Штајгер Ђовани Териле Ференц Молнар 1927—1928 Ото Фишер 1928—1929 Вилијам Гарбут 1929—1935 Карољ Чапкај 1935—1936 Анђело Мтеа 1936—1938 Јуџин Пејер 1938 Паоло Јодиче 1938—1939 Адолфо Балончиере 1939—1940 Антонио Војак 1940—1943 Ђузепе Иноченти 1943 Рафаеле Сансоне 1945—1946 Атила Салустро Ђовани Векина 1947—1948 Арландо Сантинели 1948 Феличе Борел Паоло Јодиче 1948—1949 Доменико Матиоли Луиђи Де Манес Виторио Мозеле 1949 Ералдо Монцељо 1949—1956 Амадео Амадеи 1956—1959 Анибале Фроси 1959 Амадео Амадеи 1959—1961 Амадо Амадеи Ренато Чезарини 1961 Атила Салустро 1961 Фјораванте Балди 1961—1962 Бруно Пезаола 1962

Име Држава Година Бруно Пезаола Ералдо Монцељо 1962—1963 Роберто Леричи 1963—1964 Ђовани Молино 1964 Бруно Пезаола 1964—1968 Ђузепе Кјапела 1968—1969 Еђидио Ди Костанцо 1969 Ђузепе Кјапела 1969—1973 Луиз Винисио 1973—1976 Алберто Дел Фрати 1976 Бруно Пезаола 1976—1977 Розарио Ривелино 1977 Ђовани Ди Марцио 1977—1978 Луиз Винисио 1978—1980 Анђело Сормани 1980 Рино Маркези 1980—1982 Масимо Ђакомини 1982 Бруно Пезаола 1982—1983 Пјетро Санти 1983—1984 Рино Маркези 1984—1985 Отавио Бјанки 1985—1989 Алберо Бигон 1989—1991 Клаудио Ранијери 1991—1993 Отавио Бјанки 1993 Марчело Липи 1993—1994 Винченцо Гверини 1994 Вујадин Бошков Жарбас Фаустињо Кане 1994—1995 Вујадин Бошков Алдо Сенсибле 1995—1996 Луиђи Симони 1996—1997

Име Држава Година Винченцо Монтефуско Бортоло Мути Карло Мацоне 1997 Ђовани Галеоне 1997—1998 Винченцо Монтефуско 1998 Ренцо Уливијери 1998—1999 Винченцо Монтефуско 1999 Валтер Новелино 1999—2000 Здењек Земан 2000 Емикијано Мондоника 2000—2001 Луиђи Де Канио 2001—2002 Франко Коломба 2002 Серђо Бузо 2002 Франко Скољо 2002—2003 Франко Коломба 2003 Андреја Агостинели 2003 Луиђи Симоне 2003—2004 Ђампјетро Вентура 2004 Едоардо Реја 2005—2009 Роберто Донадони 2009 Валтер Мацари 2009—2013 Рафаел Бенитез 2013—2015 Маурицио Сари 2015—2018 Карло Анчелоти 2018—2019 Ђенаро Гатузо 2019—2021 Лучано Спалети 2021—2023 Руди Гарсија 2023 Валтер Мацари 2023—2024 Франческо Калцона 2024—

Како је Напуљ приморски град, боје клуба увек су биле повезане са плавом бојом, које обележавају Напуљски залив.^[24] У почетку свог настајања, када је Наполи, носио име Наполи ФБЦ, боје клуба чиниле су две нијансе плаве боје. Од 1920-их, Фудбалска репрезентација Италије је, по узору на њих, преузела плаву боју на своје дресове, и тако је Наполи делио свој надимак азури са Фудбалском репрезентацијом Италије.^[25]

Један од надимака Наполија, био је I ciucciarelli, (малени магарци), тај надимак су добили након врло, врло лоших игара, током сезоне 1926/27. Тај назив је значио изузетно нешто погрдно, но како је Наполијев знак у то вријеме био необуздани црни коњ,^[26] клупска је управа магараца ипак усвојила као маскоту клуба, те су је прозвали O Ciuccio, а приказивали су је с поносом.^[27]

Ознака клуба на дресовима и на грбу је била велико слово N, смештеним унутар круга, око којег пише Internazionale Napoli,^[28] а сличан се дизајн налази и на њиховом дресовима.Клуб је усвојио слово N, као ознаку, за њихов клуб, али га је Наполи с временом мало изменио, како се иторија клуба мењала. Главна разлика је била та да је слово N било беле боје, а око круга и унутар круга су биле две нијансе плаве боје.

Partenopei је био популаран надимак клуба, као и за људе из околине града.^[29]Тај назив је изведен из грчке митологије, где је сирена Партенопеа покушала да очара једног од јунака приче, Одисеја на броду, крај острва Капри. У причи Одисеј, је рекао својим људима да га привежу за брод, тако да се може одупрети песмама сирена. Како Партенопе није могла живети без љубави, она потопи себе, те је њено тело, како прича каже, испливало на обали града Напуља.^[30]

Национални

• Серија А :
  • Првак (3) : 1986/87, 1989/90, 2022/23.
  • Другопласирани (8) : 1967/68, 1974/75, 1987/88, 1988/89, 2012/13, 2015/16, 2017/18, 2018/19.
• Куп Италије :
  • Освајач (6) : 1961/62, 1975/76, 1986/87, 2011/12, 2013/14, 2019/20.
  • Финалиста (4) : 1971/72, 1977/78, 1988/89, 1996/97.
• Суперкуп Италије :
  • Освајач (2) : 1990, 2014.
  • Финалиста (3) : 2012, 2020, 2023.
• Серија Б :
  • Првак (2) : 1945/46 (заједно са Баријем), 1949/50.
  • Другопласирани (4) : 1961/62, 1964/65, 1999/00, 2006/07.
• Прва дивизија професионалне лиге (Серија Ц1) :
  • Првак (1) : 2005/06.
• Липтон куп :
  • Освајач (2) : 1909, 1911.
  • Финалиста (3) : 1910, 1912, 1914.

Европски

• Куп победника купова :
  • Полуфинале (1) : 1976/77.
• УЕФА куп :
  • Освајач (1) : 1988/89.
• Интертото куп :
  • Освајач (1) : 2008.
• Англо-италијански Лига куп :
  • Освајач (1) : 1976.
• Куп Алпа :
  • Освајач (1) : 1966.

• Званична страница (језик: енглески)
• Званична страница Серије А
• Наполи магазин- спортске вести (језик: енглески)