Арија (музика)
Арија је вокална композиција за соло глас и инструменталну (обично оркестарску) пратњу. Јавља се самостално или као део већих вокално-инструменталних дела (опере, ораторијума, кантате). Разликује се од соло-песме по томе, што је опсегом већа, што избегава строфични облик и тежиште пребацује више на музичке квалитете, занемарујући при томе сам текст; од свих вокалних облика арија је однос речи и тона најрадикалније решила у корист музике. У опери, арија је углавном израз лирских расположења, супротно од речитатива, у коме се сажима акција драме; у току развоја опере све се више заоштравала супротност између речитатива и арије, па је арија врло често представљала одломке који су испадали из оквира драмске радње и кочили њен развој. Стога и сви реформатори опере (Глук, Вагнер), настоје да замене арију облицима који ће се боље и еластичније прилагодити развоју драмске радње.
Опера
Облик арије у француској и италијанској опери касног 17. века
Арија је типично еволуирала у једном од два облика. Бинарне форме арије биле су у два дела (А–Б); арије у тернарном облику (А–Б–А) биле су познате као да капо арије (дословно „из главе“, тј. са поновљеним почетним делом, често на веома украшен начин).[1] У да капо арији, епизода 'Б' би обично била у другом тоналитету – доминантном или релативном дуру. Друге варијанте ових облика налазе се у француским операма касног 17. века, као што су оне Жан-Батиста Лулија које су доминирале периодом француског барока; вокални соло у његовим операма (означеним француским термином airs) често су у проширеном бинарном облику (АББ') или понекад у рондо облику (АБАЦА),[2] (облик који је аналоган инструменталном ронду).
У италијанској школи композитора с краја 17. и раног 18. века, да капо облик арије се постепено повезивао са риторнелом (дословно, 'мали повратак'), инструменталном епизодом која се понавља и која је била испресецана елементима арија и на крају пружила, у раним операма, прилику за плес или уношење ликова.[3] Ова верзија арије са риторнелима постала је доминантна карактеристика европске опере током 18. века. Неки писци сматрају да је то порекло инструменталних облика концертног и сонатног облика.[4] Риторнели су постали суштински за структуру арије – „док речи одређују карактер мелодије, инструменти риторнела често одлучују у којим терминима ће она бити представљена.“[5]
18. век
Почетком 18. века, композитори као што је Алесандро Скарлати су успоставили форму арије, а посебно њену да капо верзију са риторнелом, као кључни елемент оперске серије. „Нудила је равнотежу и континуитет, а ипак је давала простор за контраст. [...] Сама правилност њенивих конвенционалних карактеристика омогућила је да се одступања од нормалног искоришћавају са упечатљивим ефектом.“[6] У првим годинама века, арије у италијанском стилу почеле су да преузимају улогу у француској опери, дајући на крају француски жанр аријете, обично у релативно једноставном тернарном облику.[7]
Врсте оперских арија постале су познате по различитим терминима у складу са њиховим карактером – на пример, арија парланте ('стил говора', наративног карактера),[8] арија ди бравура (обично се даје хероини),[9] арија буфа (арија комичног типа, обично се даје басу или бас-баритону),[10] и тако даље.
19. век
Омиљени облик арије у првој половини 19. века у италијанској опери била је кабалета, у којој је део кантабиле налик на песму праћен живахнијим делом, кабалетом, која се понавља у целини или делимично. Обично би таквим аријама претходио рецитатив, а цела секвенца се назива сцена. Такође могу постојати могућности за учешће оркестра или хора. Пример је Каста дива из опере Норма Винченца Белинија.[11]
После око 1850. године, форме арија у италијанској опери почињу да се разликују – многе опере Ђузепеа Вердија нуде проширене наративне арије за главне улоге које у свом обиму омогућавају интензивирање драме и карактеризације. Примери укључују Риголетову осуду двора, „Cortigiani, vil razza dannata!” (1851).[11]
Касније у веку, Вагнерове опере после 1850. биле су хомолитно компоноване, са мање елемената које је било лако идентификовати као самосталне арије;[12] док је италијански жанр верисмо опере такође настојао да интегрише ариосо елементе иако је и даље дозвољавао неке 'шоу-комаде'.[11]
Инструментална музика
Термин 'арија' се често користио у 17. и 18. веку за инструменталну музику која се користила за плес или варијације, а по узору на вокалну музику.[13] На пример, Ј. С. Бахове такозване „Голдберг варијације“ су насловљене у њиховој публикацији из 1741. „Clavier Ubung bestehend in einer ARIA mit verschiedenen Verænderungen“ („Вежба са тастатуром, која се састоји од једне арије са различитим варијацијама.“)
Реч се понекад користи у савременој музици као назив за инструменталне комаде, нпр. 'арија' Робина Холовеја из 1980. за камерни ансамбл,[14] или комад Харисона Биртвистла „Грајмторпова арија” (1973).[15]
Референце
Литература
Спољашње везе
- The Aria Database
Dictionary definition of aria and arietta at Wiktionary
