Забрањени град
Забрањени град (кин: 紫禁城) се налази у самом центру старог дела Пекинга. Некада је био царска палата кинеских династија Минг (1368—1644) и Ћинг (1644—1911), а данас је музеј, који се простире на више од 720.000 m² и састоји се од 800 зграда и има 9.999 просторија. Забрањени град, који се налази северно од трга Тјенанмен и до кога jе долази проласком кроз истоимену капију, УНЕСКО је уврстио на листу светске културне баштине 1987. године. Изградња Забрањеног града започета је 1406. године. Било је потребно 14 година и око 200.000 радника да би се комплекс завршио. Забрањени град, који је, током пет векова био седиште 24 владара — 14 из династије Минг и 10 из династије Ћинг, престао је да буде политички центар Кине 1912. године, када је последњи кинески цар Пу Ји абдицирао. Он је окружен бројним раскошним царским вртовима и храмовима, укључујући парк Џонгшан од 22 ha (54-acre), жртвени храм царских предака, Бејхај парк од 69 ha (171-acre) и парк Ђингшан од 23 ha (57-acre).[2]
Забрањени град | |
---|---|
Светска баштина Унеска | |
Званично име | Царске палате Минг и Ћинг династија у Пекингу и Шенјангу |
Место | Кина |
Координате | 39° 54′ 57″ С; 116° 23′ 27″ И / 39.9158° С; 116.3908° И |
Површина | 72 ha (7.800.000 sq ft) |
Укључује | |
Критеријум | културна[1]: I, II, III, IV |
Референца | 439 |
Упис | 1987. (11. седница) |
Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/439 |
Забрањени град је изграђен од 1406. до 1420. године и био је бивша кинеска царска палата и зимска резиденција цара Кине од династије Минг (од цара Јонгли) до краја династије Ћинг, између 1420. и 1924. године. Град је служио као дом кинеских царева и њихових домаћинстава и био је церемонијални и политички центар кинеске владе више од 500 година. Од 1925. године, Забрањени град је под надзором Музеја палате, чија је обимна збирка уметничких дела и артефаката изграђена на основу царских колекција династија Минг и Ћинг. Забрањени град је 1987. године проглашен за локалитет светске баштине.[3]
Комплекс се састоји од 980 зграда,[4] који обухватају 8.886 соба и покривају 720.000 квадратних метара (0,0720000 хектара)/178 акра.[5][6] Палата представља пример раскоши резиденција кинеског цара и традиционалне кинеске дворске архитектуре[3] и утицао је на културни и архитектонски развој у источној Азији и другде. Уврштен је на Унескову листу као највећа збирка очуваних древних дрвених конструкција на свету. Од 2012. године, Забрањени град је у просеку посетило 14 милиона посетилаца годишње, а примио је више од 19 милиона посетилаца у 2019. години.[7] У 2018, тржишна вредност Забрањеног града процењена је на 70 милијарди УСД, што га чини и највреднијом палатом на свету и највреднијим комадом некретнине било где у свету.[8]
Неки извори је описују као највећу палату на свету која још увек постоји,[9][10][11] али друге кинеске царске резиденције далеко је премашују по величини, наиме 6,1 km2 (610 ha) Џунгнанхај који се налази западно од Забрањеног града, Летња палата од 2,9 km2 (290 ha) у округу Хајдјен, Пекинг, и планинско одмаралиште Ченгде површине 5,6 km2 (560 ha) у Ченгдеу, провинција Хебеј.
Забрањени град у Пекингу једна је од највећих и најочуванијих древних дрвених грађевина на свету. Наведен је као прва група националних кључних културних реликвија 1961. године.[12]
Историја
Када је Хунг-вуов син Џу Ди постао цар Јонгли, он је преселио престоницу из Нанкинга у Пекинг, и изградња је почела 1406. године на оном што ће постати Забрањени град.[13]
Изградња је трајала 14 година и захтевала је више од милион радника.[14] Коришћени материјали укључују целе трупце драгоценог дрвета Phoebe zhennan () доступног у џунглама југозападне Кине, и велике блокове мермера из каменолома у близини Пекинга.[15] Подови великих хала били су поплочани „златним циглама“ (), специјално печеним циглама за поплочавање из Суџоуа.[14]
Од 1420. до 1644. године, Забрањени град је био седиште династије Минг. У априлу 1644. заузеле су га побуњеничке снаге предвођене Лијем Циченгом, који се прогласио за цара из династије Шуен.[16] Он је убрзо препобегао пред комбинованом војском бившег генерала Минга Ву Сангуија и манџурских снага, при чему је запалио делове Забрањеног града.[17]
До октобра, Манџурци су постигли превласт у северној Кини, а у Забрањеном граду је одржана церемонија проглашења младог цара Шуенџи за владара целе Кине под династијом Ћинг.[18] Владари Ћинга су променили имена на неким од главних грађевина, да би нагласили „хармонију“ уместо „превласти“,[19] они су плочице са именима учинили двојезичним (кинески и манџурски)[20] и увели су шаманистичке елементе у палату.[21]
Године 1860, током Другог опијумског рата, англо-француске снаге су преузеле контролу над Забрањеним градом и окупирале га до краја рата.[22] Године 1900. царица удовица Циси је побегла из Забрањеног града током Боксерске побуне, остављајући га да га окупирају снаге уговорних сила до следеће године.[22]
Након што је био дом 24 цара – 14 из династије Минг и 10 из династије Кинг – Забрањени град је престао да буде политички центар Кине 1912. абдикацијом Пу Јија, последњег цара Кине. Према споразуму са новом владом Републике Кине, Пу Ји је остао у Унутрашњем двору, док је Спољни суд био предат у јавну употребу,[23] све док није исељен након државног удара 1924. године.[24] Музеј палате је тада основан у Забрањеном граду 1925. године.[25] Године 1933, јапанска инвазија на Кину је приморала евакуацију националног блага из Забрањеног града.[26] Део колекције је враћен на крају Другог светског рата,[27] али је други део евакуисан на Тајван 1948. по наређењу Чанг Кај Шека, чији је Куоминтанг губио Кинески грађански рат. Ова релативно мала, али квалитетна збирка чувана је у складишту до 1965. године, када је поново постала јавна, као језгро Музеја Националне палате у Тајпеју.[28]
Након успостављања Народне Републике Кине 1949. године, Забрањеном граду је причињена извесна штета, јер је земља била захваћена револуционарним жаром.[29] Током Културне револуције, међутим, даље уништавање је спречено када је премијер Џоу Енлај послао војни батаљон да чува град.[30]