ФК Интер Милано

Почеци и историја клуба до 1970.

Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. Интер 1940. осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона. 1942. клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Еленија Ерере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа (оба пута савладавши аргентински Индепендијенте), дрес Интера носили су Лоренцо Буфон, Ђулијано Сарти, Бруно Болћи, Луис Суарез, Ђачинто Факети, Сандро Мацола, Енеа Масиеро, Армандо Пики, Саул Малатраси, Тарчизио Бурњич, Аристиде Гуарнери, Жаир да Коста, Марио Корсо, Ђанфранко Бедин, Франко Цаљо, Гари Хиченс, Мауро Бићикли, Анђело Доменгини, Ренато Капелини итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.

1970—данас

Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме 1990/91, други су освојили против Казино Салцбурга у сезони 1993/94. Своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се додељује 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме.

Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у "комплетној" Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манћини, а стигао је још успешнији Мурињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Муриња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.^[1] До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу (против Роме) као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) савладавши тадашњег првака Африке ТП Мазембе док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе. Коначан повратак успесима десио се током лета 2019. године када је на место шефа стручног штаба дошао бивши трофејни тренер Јувентуса и Челсија Антонио Конте. Већ у првој сезони са њим Интер је освојио друго место у Серији А, а играо је и у финалу лиге Европе где је доживио несрећан пораз од шпанске Севиље. У другој сезони Конте је успео да прекине деветогодишњу доминацију Јувентуса и донесе Интеру дуго чекани 19. "скудето". Убрзо након тог успеха Конте је напустио клуб незадовољан најављеном продајом неколицине битних првотимаца шампионске екипе, а на његово место дошао је бивши играч и тренер Лација Симоне Инцаги. Први трофеј на клупи Интера Инзаги је освојио почетком јануара 2022. године када је у заосталом мечу суперкупа Италије на домаћем терену савладан Јувентус са 2:1 победоносним голом Алексиса Санчеза у 120. минуту који је био пресудан за освајање 6. трофеја у овом такмичењу. У наставку сезоне Интер је дошао и до 8. трофеја у купу Италије још једним тријумфом над Јувентусом, такође након продужетака овај пута резултатом 4:2. До 7. трофеја у суперкупу Интер је дошао средином јануара 2023. године убедљивим тријумфом над градским ривалом Миланом 3:0 у мечу одиграном у главном граду Саудијске Арабије Ријаду, а до 9. трофеја у купу Италије Интер је дошао тримуфом над Фјорентином од 2:1 у мечу одиграном у Риму. До краја сезоне Интер је дошао и до финала лиге шампиона у Истанбулу где је изгубио од Манчестер Ситија са 1:0. Интер је у другој половини јануара 2024. године (поново у Саудијској Арабији) освојио и свој трећи узастопни трофеј суперкупа Италије и то у новом формату такмичења са учешћем четири клуба. Прво је у полуфиналу савладан вицепрвак Лацио 3:0, а потом у финалу и актуелни првак Наполи са 1:0 (голом капитена Лаутара Мартинеза у судијској надокнади). На тај начин Интер је дошао до свог 8. трофеја у том такмичењу (испред је само Јувентус са 9 тријумфа), а тренер неро–азура Симоне Инцаги постао је најтрофејнији тренер у суперкупу Италије са 5 трофеја (два са Лацијем и 3 са Интером) чиме је престигао легендарне колеге Фабија Капела и Марчела Липија. Сезона 2023/24. је заокружена освајањем јубиларног 20. "скудета" и то тријумфом над Миланом од 2:1 чиме је крунисана потпуна доминација у Серији А. На тај начин Интер је успео да прикачи и другу златну звездицу на свој дрес што је додатно дало значај освајању ове титуле првака.

Сезона за понос 2009/10 — триплета

Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Мурињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.

Почетак сезоне није обећавао, у првој званичној утакмици Интер је у мечу за суперкуп Италије изгубио од Лација са 1:2. На старту серије А уследио је реми на Меаци са Баријем, али је велики тријумф у миланском дербију против тада домаћина Милана од 4:0 показао свима да је Интер спреман за велика дела. До краја првенствене трке неро–азури су водили велику борбу са Ромом, а 18. "скудето" је обезбеђен тек у последњем колу тријумфом над домаћом Сијеном од 1:0 голом Милита. Након титуле Интер је успео да освоји и 6. трофеј у купу Италије, редом су падали Ливорно, Јувентус и Фиорентина, а у финалу опет тада велики ривал Рома. Интер је победио са 1:0 а опет је стрелац победоносног гола био Милито. Круна велике сезоне било је освајање треће титуле првака Европе. Након што је у конкуренцији Барселоне, Рубина и кијевског Динама Интер као другопласирани прошао у нокаут фазу пред неро–азурима су падали Мурињов бивши клуб Челси, а потом и московски ЦСКА. У полуфиналу уследио је нови обрачун између љутих непријатеља Муриња и Гвардиоле чија Барселона није могла да се одупре Интеровим играчима који су били пуни самопоуздања верујући да је ово била њихова сезона. Као шлаг на торту дошло је велико финале у Мадриду на стадиону Сантијаго Бернабеу против минхенског Бајерна које је Интер добио са 2:0 опет головима феноменалног Дијега Милита и на тај начин дошао до своје треће титуле првака Европе, прве након пуних 45 година чекања. Био је то најлепши крај једне бриљантне сезоне, али и својеврсни завршетак петогодишње доминације Интера. Током лета 2010. године први је ногу повукао тренер Мурињо одласком у Реал Мадрид, а потом је дошло и до промена у играчком кадру.

Освајањем популарне "триплете" Интер је ушао у малобројно, пробрано друштво клубова којима је то успело да ураде али и да оствари оно што је му измакло у сезони 1964/65. када је након освајања титула првака Италије и Европе као и узимања интерконтиненталног купа доживљен пораз у финалу националног купа од Јувентуса. Поред Интера то су учинили Селтик (1966/67. – освојио чак четири трофеја рачунајући и лига куп Шкотске), Ајакс (1971/72), ПСВ Ајндховен (1987/88), Манчестер јунајтед (1998/99), Барселона (2008/09. и 2014/15), Бајерн Минхен (2012/13. и 2019/20), потом и Манчестер Сити (2022/23) док је Ливерпул (у сезони 1983/84) након освајања титула првака Енглеске и Европе освојио лига куп своје земље али му је измакао трофеј у националном купу.

Ажурирано: 10. јануар 2024. (2024-01-10)^{[ажурирање]}

Бр. Позиција Играч 1 Г Јан Зомер 2 О Дензел Дамфрис 5 С Стефано Сенси 6 О Стефан де Врај 7 С Хуан Куадрадо 8 Н Марко Арнаутовић (на позајмици из Болоње) 9 Н Маркус Тирам 10 Н Лаутаро Мартинез (капитен) 12 Г Рафаеле Ди Ђенаро 14 С Дејви Класен 15 О Франческо Ачерби 16 С Давиде Фратези (на позајмици из Сасуола) 17 С Тејџон Бјукенан

Бр. Позиција Играч 20 С Хакан Чалханоглу 21 С Кристјан Аслани 22 С Хенрик Михитаријан 23 С Николо Барела (заменик капитена) 28 О Бенжамен Павар 30 О Карлос Аугусто (на позајмици из Монце) 31 О Јан Аурел Бисек 32 О Федерико Димарко 36 О Матео Дармијан 70 Н Алексис Санчез 77 Г Емил Аудеро (на позајмици из Сампдорије) 95 О Алесандро Бастони

Играчи из младог тима (Интер примавера)

Бр. Позиција Играч 40 Г Алесандро Калигарис 41 С Ебенезер Акинсанмиро 43 О Матео Мота 44 О Ђакомо Стабиле

Бр. Позиција Играч 47 С Исиака Камате 49 Н Амаду Сар 50 С Александар Станковић

Играчи на позајмици

Бр. Позиција Играч — Г Јонуц Раду (Борнмут) — Г Филип Станковић (Сампдорија) — О Алесандро Фонтанароса (Козенца) — О Алесандро Силвестро (Фођа) — О Зињо Ванхојсден (Стандард Лијеж) — О Матија Заноти (Санкт Гален) — С Франко Карбони (Тернана) — С Лусијен Агуме (Севиља) — С Валентин Карбони (Монца)

Бр. Позиција Играч — С Јакопо Ђанели (Фермана) — Н Хоакин Кореа (Олимпик Марсељ) — Н Денис Куратоло (Про Патрија) — Н Франческо Пио Еспозито (Специја) — Н Себастијано Еспозито (Сампдорија) — Н Гаетано Ористанио (Каљари) — Н Еди Салседо (Леко) — Н Мартин Сатријано (Брест) — Н Јан Жуберек (Тернана)

Играчи верни Интеру током читаве каријере

Број	Играч	Националност	Позиција	Деби за Интер	Последњи меч
1	Пјеро Кампели	Италија	Голман	30. јануар 1910.	9. новембар 1924.
2	Ермано Аеби	Швајцарска Италија	Нападач	10. април 1910.	12. новембар 1922.
3	Армандо Кастелаци	Италија	Везни	24. фебруар 1924.	8. март 1936.
4	Ђачинто Факети	Италија	Одбрана	3. мај 1961.	7. мај 1978.
5	Сандро Мацола	Италија	Нападач	10. јун 1961.	8. новембар 1977.
6	Ђузепе Бергоми	Италија	Одбрана	30. јануар 1980.	23. мај 1999.

Повучени бројеви

Број	Играч	Националност	Позиција	Деби за Интер	Последњи меч
3	Ђачинто Факети	Италија	Одбрана	3. мај 1961.	7. мај 1978.
4	Хавијер Занети	Аргентина	Везни	27. август 1995.	18. мај 2014.

Капитени Интера

Име	Националност	Године
Бруно Болћи	Италија	1961—1962
Армандо Пики	Италија	1962—1967
Марио Корсо	Италија	1967—1970
Сандро Мацола	Италија	1970—1977
Ђачинто Факети	Италија	1977—1978
Грацијано Бини	Италија	1978—1985
Алесандро Алтобели	Италија	1985—1988
Ђузепе Барези	Италија	1988—1992
Ђузепе Бергоми	Италија	1992—1999
Хавијер Занети	Аргентина	1999—2014
Андреа Ранокија	Италија	2014—2015
Мауро Икарди	Аргентина	2015—2019
Самир Хандановић	Словенија	2019—2023
Лаутаро Мартинез	Аргентина	2023—данас

Рекордери по броју одиграних утакмица и постигнутих голова за Интер

Број	Име	Националност	Године	Укупно голова
1	Ђузепе Меаца	Италија	1927—1940 1946—1947	284
2	Алесандро Алтобели	Италија	1977—1988	209
3	Роберто Бонинсења	Италија	1969—1976	173
4	Сандро Мацола	Италија	1960—1977	160
5	Луиђи Чевенини	Италија	1912—1915 1919—1921 1922—1927	158
6	Бенито Лоренци	Италија	1947—1958	143
7	Иштван Њерш	Мађарска	1948—1954	133
8	Лаутаро Мартинез	Аргентина	2018—данас	128
9	Мауро Икарди	Аргентина	2013—2019	124
10	Кристијан Вијери	Италија	1999—2005	123

Национални

• Серија А :
  • Првак (20) : 1909/10, 1919/20, 1929/30, 1937/38, 1939/40, 1952/53, 1953/54, 1962/63, 1964/65, 1965/66, 1970/71, 1979/80, 1988/89, 2005/06 ^[2], 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2020/21, 2023/24.
  • Другопласирани (16) : 1932/33, 1933/34, 1934/35, 1940/41, 1948/49, 1950/51, 1961/62, 1963/64, 1966/67, 1969/70, 1992/93, 1997/98, 2002/03, 2010/11, 2019/20, 2021/22.

• Куп Италије :
  • Освајач (9) : 1938/39, 1977/78, 1981/82, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2010/11, 2021/22, 2022/23.
  • Финалиста (6) : 1958/59, 1964/65, 1976/77, 1999/00, 2006/07, 2007/08.

• Суперкуп Италије :
  • Освајач (8) : 1989, 2005, 2006, 2008, 2010, 2021, 2022, 2023.
  • Финалиста (4) : 2000, 2007, 2009, 2011.

Међународни

• Интерконтинентални куп :
  • Освајач (2) : 1964, 1965.

• Светско клупско првенство :
  • Освајач (1) : 2010.

• Куп европских шампиона / Лига шампиона :
  • Освајач (3) : 1963/64, 1964/65, 2009/10.
  • Финалиста (3) : 1966/67, 1971/72, 2022/23.

• Куп УЕФА / Лига Европе :
  • Освајач (3) : 1990/91, 1993/94, 1997/98.
  • Финалиста (2) : 1996/97, 2019/20.

• УЕФА суперкуп :
  • Финалиста (1) : 2010.

• Митропа куп :
  • Финалиста (1) : 1933.

• Међународни куп шампиона^[3] :
  • Освајач (1) : 2017.

Куп европских шампиона / Лига шампиона

Куп УЕФА / Лига Европе

Митропа куп

УЕФА суперкуп

Интерконтинентални куп

Светско клупско првенство

Национални

• Шампионат Италије - Примавера 1 :
  • Првак (10) : 1963/64, 1965/66, 1968/69, 1988/89, 2001/02, 2006/07, 2011/12, 2016/17, 2017/18, 2021/22.
  • Другопласирани (5) : 1979/80, 2002/03, 2003/04, 2007/08, 2018/19.

• Куп Италије Примавера :
  • Освајач (6) : 1972/73, 1975/76, 1976/77, 1977/78, 2005/06, 2015/16.
  • Финалиста (3) : 1978/79, 2003/04, 2006/07.

• Суперкуп Италије Примавера :
  • Освајач (1) : 2017.
  • Финалиста (6) : 2006, 2007, 2012, 2016, 2018, 2022.

Међународни

• Трофеј Вијаређо :
  • Освајач (8) : 1962, 1971, 1986, 2002, 2008, 2011, 2015, 2018.
  • Финалиста (2) : 1972, 1983.
• ФИФА куп младих :
  • Освајач (1) : 1983.
• NextGen Series (претеча УЕФА Лиге младих) :
  • Освајач (1) : 2011/12.

Име	Националност	Године
Еленио Ерера Енеа Масиеро	Аргентина  Италија	1973—1974
Луис Суарез Мирамонтес	Шпанија	1974—1975
Ђузепе Кијапела	Италија	1975—1977
Еугенио Берселини	Италија	1977—1982
Рино Маркези	Италија	1982—1983
Луиђи Радиче	Италија	1983—1984
Иларио Кастањер	Италија	1984—1985
Иларио Кастањер Марио Корсо	Италија  Италија	1985—1986
Ђовани Трапатони	Италија	1986—1991
Корадо Орико Луис Суарез Мирамонтес	Италија  Шпанија	1991—1992
Освалдо Бањоли	Италија	1992—1993
Освалдо Бањоли Ђанпјеро Марини	Италија  Италија	1993—1994
Отавио Бјанки	Италија	1994—1995
Отавио Бјанки Луис Суарез Мирамонтес Рој Хоџсон	Италија  Шпанија  Енглеска	1995—1996
Рој Хоџсон Лучано Кастелини	Енглеска  Италија	1996—1997
Луиђи Симони	Италија	1997—1998
Луиђи Симони Мирчеа Луческу Лучано Кастелини Рој Хоџсон	Италија  Румунија  Италија  Енглеска	1998—1999
Марчело Липи	Италија	1999—2000
Марчело Липи Марко Тардели	Италија  Италија	2000—2001
Ектор Купер	Аргентина	2001—2003
Ектор Купер Корадо Вердели Алберто Цакерони	Аргентина  Италија  Италија	2003—2004
Роберто Манчини	Италија	2004—2008
Жозе Морињо	Португал	2008—2010
Рафаел Бенитез Леонардо Араужо	Шпанија  Бразил	2010—2011
Ђан Пјеро Гасперини Клаудио Ранијери Андреа Страмаћони	Италија  Италија  Италија	2011—2012
Андреа Страмаћони	Италија	2012—2013
Валтер Мацари	Италија	2013—2014
Валтер Мацари Роберто Манчини	Италија  Италија	2014—2015
Роберто Манчини	Италија	2015—2016
Франк де Бур Стефано Веки Стефано Пјоли Стефано Веки	Холандија  Италија  Италија  Италија	2016—2017
Лучано Спалети	Италија	2017—2019
Антонио Конте	Италија	2019—2021
Симоне Инцаги	Италија	2021—данас

Рекордери по броју вођених утакмица и остварених победа на клупи Интера

Број	Име	Националност	Године	Укупно победа
1	Еленио Ерера	Аргентина	1960—1968 1973—1974	205
2	Роберто Манчини	Италија	2004—2008 2014—2016	176
3	Ђовани Трапатони	Италија	1986—1991	124
4	Арпад Вајс	Мађарска	1926—1928 1929—1931 1932—1934	110
5	Симоне Инцаги	Италија	2021—данас	102
6	Еугенио Берселини	Италија	1977—1982	92
7	Вирђилио Фосати	Италија	1909—1915	69
8	Жозе Морињо	Португал	2008—2010	67
9	Алфредо Фони	Италија	1952—1955 1968—1969	66
10	Антонио Конте	Италија	2019—2021	64

Дерби дела Мадонина (статистика)

Од 22. априла 2024.

Дерби Италије (статистика)

Од 4. фебруара 2024.

• Списак фудбалских клубова у Италији
• Милански дерби

• Званични веб-сајт