Fraj Oto

Oto se rodio u Sigmaru u Nemačkoj, a odrastao u Berlinu. Studirao je arhitekturu u Berlinu pre nego što je pozvan u Lufvafe kao lovački pilot u poslednjim godinama Drugog svetskog rata. Interniran je u logoru za ratne zarobljenike blizu Šartra, gde je s obukom avijacijskog inženjera i uz nedostatak materijala te hitnom potrebom za stambenim prostorom počeo da eksperimentiše sa šatorima radi podizanja skloništa.^[13] Posle rata nakratko je studirao u SAD i posetio Eriha Mendelsona, Misa van der Roa, Ričarda Nojtra i Frenka Lojda Rajta.

Privatnu praksu počeo je 1952. u Nemačkoj. Prvu značajnu pažnju stekao je svojim sedlolikim kabalskomrežastim muzičkim paviljonom na Saveznoj vrtnoj izložbi (nem. Bundesgartenschau) u Kaselu. Doktorat u napregnutim konstrukcijama stekao je 1954. godine.^[13]

Oto se specijalizovao u laganim napregnutim i membranskim konstrukcijama, a pionirske napretke napravio je u konstrukcijskoj matematici i građevinarstvu.^[13] Institut za lagane konstrukcije na Univerzitetu u Štutgartu osnovao je 1964. i na njegovom se čelu nalazio sve do odlaska u penziju kao univerzitetski profesor.^[13] Njegova glavna dela uključuju zapadnonemački paviljon na Montrealskom ekspu 1967. i krov arene za Minhenske olimpijske igre 1972. godine.^[14]

Sve do svoje smrti Oto je ostao aktivan kao arhitekt i inženjer te kao konsultant svog štićenika Mahmouda Boda Raša na mnogim projektima na Bliskom istoku. Jedan od njegovih poslednjih projekata bio je rad sa Šigerom Banom na japanskom paviljonu na Ekspu 2000, čija je krovna konstrukcija bila u potpunosti izrađena od papira, a zajedno sa SL Rašom dizajnirao je konvertibilni krov za venecijanski paviljon.^[14] U nastojanju da već 2002. komemoriše napade 11. septembra i njihove žrtve, Oto je zamislio dva otiska zgrada Svetskog trgovačkog centra prekrivena vodom i okružena drvećem; njegov plan uključuje kartu sveta uklopljenu u park na kojoj su zemlje u ratu označene svetlima te ploču koja se neprestano ažurira, a pokazuje broj ljudi poginulih u ratu od 11. septembra 2001. do danas.^[15]

Oto je umro 9. marta 2015. Dve nedelje kasnije, 23. marta je trebalo da bude objavljeno da je dobio Prickerovu nagradu 2015., ali njegova je smrt navela odbor da objavi dobitnika nagrade 10. marta.^[16][17] Izvršna predsednica odbora Marta Torne prethodno je rekla Otu da je dobio nagradu. Zabeleženo je da je rekao: „Nikada nisam učinio ništa da bih dobio ovu nagradu. Osvajanje nagrade nije cilj mog života. Pokušavam pomoći siromašnim ljudima, ali šta da kažem, nego da sam veoma sretan.”^[17]

Ovo je delimični popis građevina koje je dizajnirao Oto:^[17]

• 1967. – zapadnonemački paviljon na Ekspu 67, Montreal
• 1972. – krov za Olimpijski stadion u Minhenu
• 1985. – palata Tuvajk u Saudijskoj Arabiji, sa firmom BuroHappold Engineering
• 2000. – krovna konstrukcija japanskog paviljona na Ekspu 2000, Hanover, Nemačka (pružio inženjersku asistenciju s BuroHappold Engineering i arhitektonsku saradnju sa Šigerom Banom).

• 1974. – Medalja Tomasa Džefersona za arhitekturu^[18]
• 1980. – Počasni doktorat nauka na Univerzitetu u Batu^[19]
• 1996./1997. – Vulfova nagrada za arhitekturu^[19]
• 2005. – Kraljevska zlatna medalja za arhitekturu RIBA^[20]
• 2006. – Premijum imperijal za arhitekturu^[14]
• 2015. – Prickerova arhitektonska nagrada^[16][17]

• Mrežasta ljuska

Fraj Oto na Vikimedijinoj ostavi.

• Fraj Oto u bazi podataka archINFORM-a
• Službeno mrežno mesto Fraja Ota
• Japan Pavilion Expo 2000 – About the roof structure
• SL Rasch GmbH
• Frei Otto: Spanning The Future Documentary film's official Website
• Last recorded interview with Frei Otto, about his life and receiving the Pritzker Prize
• Uncube Nr. 33 Frei Otto – by uncube magazine