Анис
Анис (лат. Pimpinella anisum),[4][5] познат још и као аниш, анасон, слатки јанеж, слатки коморач, слатки копар и слатки кумин, је једногодишња, зељаста биљка из фамилије Apiaceae[3] која израсте од 0,5 до 1 метра висине. Расте у Средоземљу и јужној Азији.[6]
| Анис | |
|---|---|
 | |
| Илустрација из 1897. године[1] | |
Научна класификација  | |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Asterids |
| Ред: | Apiales |
| Породица: | Apiaceae |
| Род: | Pimpinella |
| Врста: | P. anisum |
| Биномно име | |
| Pimpinella anisum | |
| Синоними[2][3] | |
Synonymy
| |
Укус и арома његовог семена имају сличности са неким другим зачинима и биљем, као што су звездасти анис,[5][7] коморач,[3][8][9][10] сладић[11][12][13] и естрагон.[14][15][16][17] Широко се узгаја и користи за ароматизирање хране, слаткиша и алкохолних пића, посебно широм Медитерана.
Етимологија
Назив „анис“ је изведен преко старофранцуског од латинских речи anīsum или anēthum од грчког ἄνηθον ánēthon, што се односи на мирођију.[18][19]
Једна застарела енглеска реч за анис је anet, такође долази од anīsum.[20]
Особине
- Има гранату, меким, пахуљастим длачицама покривену шупљу стабљику. Стабљика почиње да се грана на 2/3 висине
- Цветови су бели, распоређени у штитасте цвасти. Латице су прекривене ситним длачицама. Расту у китама у облику изврнутог сунцобрана. Садрже ароматично уље, тако да имају пријатан мирис.
- Листови се при дну састоје од 3 округласто урезана листића, средњи листови су прстенасти, а горњи уско крпасто раздељени.
- Плод је јајастог облика, према врху сужен, а са страна мало стиснут, дугачак 3 до 6 милиметара. Боја плода је светло зеленосива. Плод (семе) се употребљава и као зачин и као лек.
- Корен је танак и вретенаст.
Лековити делови биљкесу плод, односно зрело семе које се скупља само по сувом времену.
Лековито деловање
Семе аниша делује против надимања, умирује грчеве, јача желудац и поспешује варење и одвод штетних сокова из организма. Такође чисти крв и јача живце. Чисти од слузи плућа, желудац и бубреге, јача органе за варење, поправља неуредну менструацију и отклања несаницу.
Такође се користи у производњи колача и слаткиша, козметичких производа и производњи ликера. Употребљава се и у производњи алкохолних пића (мастика).
Прави анис се данас употребљава тек у незнатним количинама јер га је потиснуо звездасти анис који има мирис и укус аниса, али ботанички није ни у каквој вези са њим. Сличног мириса је и лофант.
Узгој
Семе биљке се сади у априлу, а плод скупља крајем августа. Плод сам опада, а сазрева неравномерно. Принос је око 1t/ha.[21]
Први пут анис се помиње на египатском папирусу који се датира на око 1500 година п. н. е.
Западне кухиње већ дуго користе анис за укус јела, пића и слаткиша. Реч се користи и за врсту биљке и за њен укус сличан сладићима. Најснажнија компонента укуса етеричног уља аниса, анетола, налази се у анису и невезаном зачину који је аутохтон за северну Кине,[22] званог звездасти анис (Illicium verum), који се широко користи у јелима јужне, југоисточне и источне Азије. Звездасти анис је знатно јефтинији за производњу и постепено је заменио P. anisum на западним тржиштима. Док се раније произвођен у већим количинама, до 1999. године светска производња етарског уља аниса износила је само 8 тона, у поређењу са 400 тона звездастог аниса.[23]
Употребе
Композиција
Као и свих зачина састав аниса знатно варира у зависности од порекла и начину узгоја. Ово су типичне заступљености главних састојка.[24]
- Влага: 9–13%
- Протеин: 18%
- Масне киселине: 8–23%
- Етерично уље: 2–7%
- Скроб: 5%
- Безазотни екстракт: 22–28%
- Сирова влакна: 12–25%
Специфично, производи од анисовог семена такође треба да садрже више од 0,2 милилитра испарљивог уља на 100 грама зачина.[25]
Алкохолно пиће
Анис се користи за ароматизирање грчког уза и мастике;[26] италијанске самбуке;[26] француског абсинта, анисета[27] и пастиса;[28] шпанског анис де чинчона,[29] аниса,[30] анисада[26] и биља Мајорке;[31] турске и јерменске раки;[26] либанске, египатске, сиријске, јорданске, палестинске и израелске араке;[26] и алжирског Анисет кристала.[26] Изван медитеранског региона, налази се у колумбијском аквардиенту[27] и мексичком екстабентуну.[32] Ове алкохолна пића су бистра, али након додавања воде постају мутна, што је феномен познат као узо ефекат.[33][34]
Анис се користи заједно са другим биљем и зачинима у неким коренским пивима, као што је Вирџилс у Сједињеним Државама.[35][36]
Етерично уље
Анисово етерично уље се може добити из плодова било парном дестилацијом или екстракцијом помоћу суперкритичног угљен диоксида.[37] На принос етеричног уља утичу услови узгоја[38] и процес екстракције, при чему је екстракција суперкритичним гасом ефикаснија.[37] Без обзира на метод изолације, главна компонента уља је анетол (80–90%), са мањим компонентама укључујући 4-анисалдехид, естрагол и псеудоизоеугенил-2-метилбутират, између осталих.[39] Анетол је одговоран за карактеристичан мирис и укус аниса.[40]
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Медији везани за чланак Анис на Викимедијиној остави
