Летње олимпијске игре 1968.

XIX Олимпијске игре су одржане 1968. године у граду Мексику у држави Мексико. МОК се одлучио за тај град као домаћина игара у конкуренцији градова кандидата међу којима су били: Детроит, Буенос Ајрес и Лион. Непосредно пре игара избили су у граду Мексику студентски немири, у којима су незадовољни мексички студенти покушали искористити игре да би скренули пажњу на своје проблеме. Немири су крваво угушени, по неким изворима с пар стотина мртвих студената након сукоба с војном полицијом. Стога су игре започеле у врло мучној атмосфери, иако су се мексичке власти трудиле инцидент заташкати пред очима међународне јавности.

XIX Летње олимпијске игре - град Мексико 1968.
XIX edición de los Juegos Olímpicos - Ciudad de México 1968

Град домаћин	Мексико Сити, Мексико
Број држава	172
Број спортиста	5530
Број спортова	20
Број такмичења	172
Отварање игара	12. октобар 1968.
Затварање игара	27. октобар 1968.
<  Токио 1964. Минхен 1972.  >

На отварању Игара је по први пута част паљења Олимпијског пламена била додељена једној жени, била је то мексичка атлетичарка Норма Енрикета Басилио де Сотело.

Током Игара забележен је још један политички инцидент. Наиме, амерички црни спринтери на 200 m Томи Смит (злато) и Џон Карлос (бронза) су током церемоније доделе медаља подигли по једну руку стиснутих шака на којима је била црна рукавица, симбол отпора црначке мањине у САД. МОК је реаговао брзо и брутално: обојици атлетичара су забрањени наступи на ОИ доживотно.

На овим Играма по први пута су тимови Источне Немачке и Западне Немачке наступиле одвојено. Заједно ће поновно наступити тек након пада Берлинског зида, на Летњим олимпијским играма у Барселони.

Како је град домаћин на релативно великој надморској висини (2240 м) у многим спортовима издржљивости такмичари су имали доста потешкоћа прилагодити се условима ретког ваздуха с малом концентрацијом кисеоника. Ипак, за поједине спортове редак ваздух је погодовао у постизању добрих резултата, што се највише осетило у атлетским дисицплинама као што су скок у даљ, скок у вис или скок с мотком.

По први пута је је уведена допинг контрола за спортисте. Неславну част да постане први спортиста у историји дисквалификован због допинга је имао шведски такмичар у модерном петобоју Ханс-Гунар Лиљенвол, којем је утврђено недозвољено коришћење алкохола за време такмичења.

Својим наступима су се посебно истакнули следећи такмичари:

• Амерички бацач диска Ал Оертер је освојио четврту златну медаљу на ОИ за редом, те је тиме постао друга особа у историји којој је то пошло за руком у индивидуалном спорту.
• Боб Бимон из САД је доскочио на тада невероватних 8,90 m у скоку у даљ, што је било 55 cm више од дотадашњег рекорда. Сам рекорд је остао необорен до 1991. године, а и данас је још увек важећи Олимпијски рекорд.
• Амерички спринтери Џим Хајнес и Ли Еванс су оборили рекорде на 100 m односно 400 m, с временима која су дуго година остала ненадмашена. У троскоку су чак тројица такмичара оборила дотадашњи светски рекорд.
• Дик Фозбури је освојио злато у скоку у вис презентовати нови стил скока који је од тада познат управо по њему, дакле као фозбури-флоп техника. Овај стил у којем скакач скаче преко летвице којој је у тренутку прескока окренут леђима је брзо постао доминантним стилом, те га сви скакачи у вис користе и данас.
• Чехословачка гимнастичарка Вера Чаславска је освојила четири златне медаље.
• Америчка пливачица Деби Мејер је остала у остала као особа која је освојила три појединачна злата, на 200, 400 и 800 m слободно.
• Џон Стефен Аквари из Танзаније је постао познат по томе што је завршио маратонску трку упркос ишчашењу колена! Аквари је у тој утрци завршио задњи, али је његов наступ остао запамћен као пример упорности и воље.