Маргарет Атвуд

Атвуд је рођен у Отави, Онтарио, Канада, као друго од троје деце^[4] Карла Едмунда Атвуда, ентомолога,^[5] и Маргарет Дороти (рођена Килам), бившег нутриционисте из Вудвила, Нова Шкотска.^[6] Због очевог истраживања шумске ентомологије, Атвуд је већи део свог детињства провела у забити северног Квебека,^[7] и путовала је тамо-амо између Отаве, Су Сент Мари и Торонта.

Није редовно похађала школу све док није имала 12 година. Постала је страсни читалац различите књижевности, мистерија, бајки браће Грим, канадских прича о животињама и стрипова. Похађала је средњу школу Лисајде у Торонту где је дипломирала 1957.^[8] Атвуд је почела да пише драме и песме са 6 година ^[9]

Као дете, такође је учествовала у Брауновом програму Girl Guides of Canada. Атвуд је писала о својим искуствима у овој организацији у неколико својих публикација.^[10]

Атвуд је схватила да жели да пише професионално када је имала 16 година.^[11] Године 1957. почела је да студира на Викторија колеџу на Универзитету у Торонту, где је објављивала песме и чланке у Acta Victoriana, факултетском књижевном часопису, и учествовала у позоришној традицији друге године The Bob Comedy Revue.^[12] Међу њеним професорима били су Џеј Мекферсон и Нортроп Фрај. Дипломирала је 1961. године са дипломом енглеског језика (са одликом) и дипломирала филозофију и француски језик.^[13]

Године 1961, Атвуд је започела постдипломске студије на Радклиф колеџу на Универзитету Харвард; примала је Вудро Вилсон стипендију.^[14] Магистрирала је на Редклифу 1962. године и две године је била на докторским студијама, али није довршила дисертацију Енглеска метафизичка романса.^[15]

Иако је најпознатија по својим романима, књижевни опус Атвудове такође обухвата поезију, збирке кратких прича, књиге за децу и књижевне критике.

Одликована је највишим књижевним наградама Канаде. Добитница је француског ордена Легије части. Лондонски „Сандеј Тајмс“ доделио јој је своју највишу награду. Шест пута је била у најужем избору за награду Букер, коју је освојила двапут — за роман Слепи убица из 2000. и Сведочанства из 2019. године.^[16] Међународну књижевну награду „Франц Кафка” добила је 2017. године.^[17]

Њен допринос теоријским поставкама канадског идентитета привукао је пажњу јавности, како у Канади тако и на међународном нивоу. Њено главно дело књижевне критике, Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature, сматра се донекле застарелим, али остаје стандардни увод у канадску књижевност у програмима канадских студија на међународном нивоу.^[18][19][20] Писац и академик Џозеф Пивато критиковао је континуирано поновно штампање те књиге, наводећи да је то медвеђа услуга студентима канадске књижевности која сужава погледе.^[21]

У књизи Survival, Атвуд постулира да је канадска књижевност, а тиме и канадски идентитет, окарактерисана симболом опстанка, преживљавања.^[22] Овај симбол је изражен у свеприсутној употреби „положаја жртве“ у канадској књижевности. Ове позиције представљају скалу самосвести и самоактуализације жртве у односу „победник/жртва“.^[23] „Победник“ у овим сценаријима могу бити други људи, природа, дивљина или други спољашњи и унутрашњи фактори који тлаче жртву.^[23] Етвудово преживљавање носи утицај теорије Нортропа Фраја о менталитету гарнизона ; Атвуд користи Фрајев концепт канадске жеље да се огради од спољног утицаја као критичко средство за анализу канадске књижевности.^[24] Према њеним теоријама у делима као што су Survival и њеном истраживању сличних тема у својој фикцији, Етвуд сматра канадску књижевност изразом канадског идентитета. Према овој литератури, канадски идентитет је дефинисан страхом од природе, историјом насељеника и неупитном приврженошћу заједници.^[25] У интервјуу са шкотским критичарем Билом Финдлејем 1979. године, Атвуд је расправљала о односу канадских писаца и писања спрам „империјалних култура“ Сједињених Америчких Државае и Уједињеног Краљевства.^[26]

Атвудов допринос теоретизирању о Канади није ограничен само на њене нефикцијске радове. Неколико других дела, укључујући The Journals of Susanna Moodie, Alias Grace, The Blind Assassin, Surfacing, су примери онога што постмодерна теоретичарка књижевности Линда Хатчеон назива „ историографском метафикцијом“.^[27] У таквим делима Етвуд експлицитно истражује однос историје и наратива и процесе стварања историје.^[28]

Међу њеним доприносима канадској књижевности, Атвуд је оснивач и оснивач Грифинове награде за поезију,^[29] као и оснивач Writers' Trust of Canada, непрофитне књижевне организације која настоји да подстакне канадску књижевну заједницу.^[30] Назвала је Мону Авад, канадског романописца и писца кратких прича, својим „књижевним наследником“.^[31]

Рад Маргарет Атвуд је привлачио феминистичке књижевне критичаре, упркос њене спорадичне неспремности повремено да примени ознаку „феминистичка“ за своја дела.^[32] Почевши од објављивања њеног првог романа The Edible Woman, Атвуд је тврдила: „Не сматрам га феминистичким; само соцреалистичким“.^[33]

Атвуд се одупирала сугестији да су Слушкињина прича и Антилопа и косац научна фантастика, сугеришући Гардијану 2003. да су дела спекулативна фантастика: „Научна фантастика има чудовишта и свемирске бродове.“^[34]

Атвуд у књигама и другим делима више пута износи запажања о односима људи и животиња.^[35] Велики део дистопије коју Атвуд ствара у Антилопа и косац тиче се генетске модификације и измене животиња и људи, што доводи до хибрида као што су голубови, ракункови, волвогови и крекери, што поставља питања о границама и етици науке и технологије, и на шта значи бити човек.^[36]

Атвуд је у једном интервјуу назначила да себе сматра црвеним торијевцем у оном што види као историјски смисао тог појма, рекавши да су „Торијевци били ти који су веровали да они на власти имају одговорност према заједници, да новац не би требало да буди мера свих ствари“.^[37] Такође је на Твитеру изјавила да је монархиста.^[38] На савезним изборима 2008. присуствовала је митингу за Квебечки блок, митингу странке која подржава независност Квебека.^[39] У уводнику за The Globe and Mail, позвала је Канађане да гласају за било коју странку, осим за конзервативце, како би спречили да добију већину.^[40]

Етвуд је 2018. године потписала апел америчког ПЕН центра у одбрану украјинског редитеља Олега Сенцова, политичког затвореника у Русији.^[41] Атвуд се 24. фебруара 2022. бавила ратом у Украјини у време руске инвазије на Украјину и објавлао линк ка фонду државне помоћи на Твитеру.^[42][43] Она наставља да објављује информације о рату у Украјини на друштвеним мрежама.^[44]

Атвуд има сестру Рут Етвуд, рођену 1951. године, и две године старијег брата Харолда Леслија Етвуда.^[45] Тврдила је да је, према њеној баки (девојачко презиме Вебстер), да је Мери Вебстер, која је преживела линч вештица током 17. века, можда била предак: „У понедељак би моја бака рекла да јој је Мери предак, а у среду да је није... Зато бирајте сами."^[46] Вебстер је тема њене песме „Полуобешена Мери“, као и особа у посвети романа Атвудове Слушкињина прича (1985).^[47]

Атвуд се 1968. удала за Џима Полка, америчког писца, али се развела 1973.^[48][49] Убрзо након тога успоставила је везу са колегом романописцем Гремом Гибсоном и преселила се на фарму у близини Алистона, Онтарио, где је њихова ћерка, Елеонор Џес Етвуд Гибсон, рођена 1976.^[48]

Породица се вратила у Торонто 1980.^[50] Атвуд и Гибсон су били заједно до 18. септембра 2019, када је Гибсон преминуо након што је боловао од деменције.^[51] О Гибсону је писала у песми Dearly и у пропратном есеју о тузи и поезији објављеном у The Guardian 2020.^[52] Атвуд је рекла о Гибсону: "Он није био егоиста, тако да није био угрожен са било чим што сам радила. Рекао је нашој ћерки пред крај свог живота: 'Твоја мама би и даље била писац да није срела ме, али не би се толико забављала“.^[53]

Иако је врсна списатељица, Атвуд каже да је „ужасна у спеловању” ^[54]

Резиме библиографије^[55]

• Bauch, Marc (2012). Canadian Self-perception and Self-representation in English-Canadian Drama After 1967. Köln, Germany: WiKu-Wissenschaftsverlag Dr. Stein. ISBN 978-3-86553-407-1. 
• Carrington, Ildikó de Papp (1986). Margaret Atwood and Her Works. Toronto, Ontario: ECW Press. ISBN 978-0-920763-25-4. 
• Clements, Pam. "Margaret Atwood and Chaucer: Truth and Lies," in: Cahier Calin: Makers of the Middle Ages. Essays in Honor of William Calin, ed. Richard Utz and Elizabeth Emery (Kalamazoo, MI: Studies in Medievalism, 2011), pp. 39–41.
• Cooke, Nathalie (1998). Margaret Atwood: A Biography. ECW Press. ISBN 978-1-55022-308-8. 
• Cooke, Nathalie (2004). Margaret Atwood: A Critical Companion. Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32806-0. 
• Findlay, Bill (1979), Interview with Margaret Atwood, in Cencrastus No. 1, Autumn 1979, pp. 2 – 6 ISSN 0264-0856.
• Hengen, Shannon; Thomson, Ashley (2007). Margaret Atwood: A Reference Guide, 1988–2005. Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6668-3. 
• Howells, Coral Ann (1996). Margaret Atwood. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-12891-3. 
• Howells, Coral Ann (2006). The Cambridge Companion to Margaret Atwood. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54851-9. 
• Miceli, Barbara. "Margaret Atwood's The Heart goes Last: Panopticism, Discipline, Society, and Ustopia" in Metacritic Journal for Comparative Studies and Theory 5.2 (December 2019), pp. 79–90.
• Miceli, Barbara. "Religion, Gender Inequality, and Surrogate Motherhood in Margaret Atwood's The Handmaid's Tale", in CoSMo (Comparative Studies in Modernism), n° 12 (2018), pp. 95–108.
• Nischik, Reingard M. (2002). Margaret Atwood: Works and Impact. Rochester, NY: Camden House. ISBN 978-1-57113-269-7. 
• Nischik, Reingard M. (2009). Engendering Genre: The Works of Margaret Atwood. Ottawa: University of Ottawa Press. ISBN 978-0-7766-0724-5. 
• Pivato, Joseph (6. 10. 2020) [April 26, 2016]. „Atwood's Survival: A Critique”. Canadian Writers. Faculty of Humanities & Social Sciences, Athabasca University. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Rigney, Barbara Hill (1987). Margaret Atwood . Totowa, NJ: Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-20742-9. 
• Rosenberg, Jerome H. (1984). Margaret Atwood. Boston: Twayne. ISBN 978-0-8057-6586-1. 
• Sherrill, Grace; Weir, Lorraine (1983). Margaret Atwood, Language, Text, and System . Vancouver: University of British Columbia Press. ISBN 978-0-7748-0170-6. 
• Sullivan, Rosemary (1998). The Red Shoes: Margaret Atwood Starting Out . Toronto: HarperFlamingoCanada. ISBN 978-0-00-255423-7. 
• Tolan, Fiona (2007). Margaret Atwood: Feminism and Fiction. Netherlands: Rodopi. ISBN 978-90-420-2223-2. 
• VanSpanckeren, Kathryn; Castro, Jan Garden, ур. (1988). Margaret Atwood: Vision and Forms. Carbondale: Southern Illinois University Press. ISBN 978-0-8093-1408-9. 
• Weir, Lorraine (1981). „Meridians of Perception: A Reading of The Journals of Susanna Moodie”. Ур.: Davidson, Arnold E.; Davidson, Cathy N. The Art of Margaret Atwood: essays in criticism. Toronto: Anansi. стр. 69–79. ISBN 978-0-88784-080-7. 
• Wrethed, Joakim (2015). „'I am a place': Aletheia as aesthetic and political resistance in Margaret Atwood's Surfacing”. Journal of Aesthetics & Culture. 7 (1): 28020. doi:10.3402/jac.v7.28020  . 

• Званични веб-сајт
• Margaret Atwood Society official website
• Margaret Atwood на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Margaret Atwood на сајту ISFDb (језик: енглески)
• Profile of Margaret Atwood by The Guardian
• Interview of Margaret Atwood by The Forum on BBC World Service