Нерелигиозност
Нерелигиозност, понекад ирелигиозност, представља одсуство, равнодушност, одбацивање или непријатељство према религији.[1]
Када се карактерише као одбацивање религијских увјерења, обухвата атеизам, агностицизам, деизам, религијски дисиденство и секуларни хуманизам. Када се карактерише као одсуство религијских увјерења, може се укључити у „духовност, али не и религиозност”, пандеизам, игностицизам, нетеизам, пантеизам, панентеизам и слободоумље. Када се карактерише као равнодушност према религији, позната је као апатеизам. Када се карактерише као непријатељство према религији, обухвата антитеизам, антирелигија и мизотеизам.
Ирелигиозност може укључивати неке облике теизма, у зависности од контекста у коме је дефинисана; нпр. у Европи током 18. вијека оличење ирелигиозности био је деизам.[2] Према пројекцији Пју рисерч центра, нерелигиозност, иако привремено повећана, на крају 2050. године ће значајно опасти због ниже репродуктивне стопе и старења.[3]
Људска права
Комитет Организације уједињених нација за људска права је 1993. године објавио да 18. члан Међународног пакта о грађанским и политичким правима „штити теистичка, нетеистичка и атеистичка вјеровања, као и право да не исповједа никаква вјера или увјерење”. Комитет је даље навео да „слобода имати или усвојити вјеру или вјеровање нужно подразумјева слободу избора вјере или увјерења, укључујући и право да замјени тренутну вјеру и увјерење са другим или да усвоји атеистичке погледе”.[4] Потписницима конвенције је забрањена „употреба претње физичком силом или кривичним санкцијама како би присилили вјернике или невјернике” да се одрекну својих увјерења или да их промјене.[5][6]
