Параолимпијске игре

Параолимпијске игре су Олимпијске игре спортиста са физичким оштећењима, параплегијом, церебралном парализом, ампутацијом, као и оштећењима вида. Оне су проистекле из игара параплегичара (Stoke Mandeville Games), чији је оснивач Лудвиг Гутман (Ludwig Guttmann), шеф болнице у Ејлсберију у Енглеској, један од најеминентнијих светских стручњака за оштећење кичме. Истога дана 29. јула 1948. када су отворене Олимпијске игре у Лондону, на спортским теренима поменуте болнице отворене су и игре параплегичара у којима је учествовало свега 16 припадника британских оружаних снага (14 мушкараца и 2 жене). То је била јавна демонстрација којом се хтело указати да се и особе са тешким физичким оштећењима могу бавити спортом.

Године 1952. у овим играма су учествовали и параплегичари Холандије и од тада су се као међународне почеле одржавати крајем августа сваке године на теренима Стоук Мандевила. Број земаља учесника се сваке године повећавао, а тиме и број млађих такмичара. Почев од 1960. године игре се одржавају сваке године у другој земљи под називом Параолимпијске игре. Настојало се да се она одржавају у оној земљи у којој се одржавају и Летње олимпијске игре.

Прве Параолимпијске игре одржане су 1960. године у Риму. Окупиле су око 400 такмичара из 22 земље. Друге су одржане у Токију у новембру 1964, са 370 такмичара из 22 земље, треће у Израелу, четврте у Хајделбергу, у Западној Немачкој, од 1. до 11. августа уз учешће око 1000 такмичара из 43 земље. Одлуком генералне скупштине Међународне спортске организације инвалида ИСОД (International Sport Organization for the Disabled) Параолимпијске игре се не одржавају више као засебне приредбе, него у склопу Олимпијских игара мултиинвалида. Прве такве олимпијске игре одржане су од 3. до 11. августа 1976. године у Торонту. Због учешћа такмичара из Јужноафричке Републике на тим играма учествовало је само око 1000 такмичара из 38 земаља.

Такмичења параплегичара су планирана и адаптирана на основу правила одређене спортске гране. То су екипне спортске игре или појединачна такмичења у дисциплинама неких спортских дисциплина као: стреличарство, мачевање, бацање копља, бацање диска, куглање, кошарка, одбојка, стони тенис, пливање идр. Број дисциплина се стално допуњава. На играма у Стоук Мандевилу из Југославије је учествовао само Радомир Стаменковић из Београда. На играма 1954, 1955. и 1956. освојио је у пливању три пута узастопно прва места и златне медаље. Први пут је екипа од 21 параплегичара Југославије учествовала на четвртим Параолимпијским играма 1976. у Хајделбергу. Освојили су четири медаље и то: Петар Ситар 60 m спринт у колицима златну медаљу, Милка Милинковић 60 m спринт у колицима сребрну медаљу и у бацању копља бронзану медаљу и Јожа Окорен у бацању диска бронзану медаљу. Прве зимске Параолимпијске игре одржане су 1976. у Шведској.

Параолимпијске игре су од малог окупљања британских ветерана из Другог светског рата 1948. прерасле у један од највећих међународних спортских догађаја почетком 21. века. Параолимпијске игре су порасле са 400 спортиста са инвалидитетом из 23 земље у Риму 1960, где их је предложио доктор Антонио Маглио, на 4.520 спортиста из 163 национална параолимпијска комитета на Летњим параолимпијским играма 2020. године.^[1] Параолимпијци теже једнаком третману са олимпијским спортистима без инвалидитета, али постоји велики јаз у финансирању између олимпијских и параолимпијских спортиста.^[2]

Параолимпијске игре се организују паралелно и на сличан начин са Олимпијским играма, док Светске игре Специјалне олимпијаде признате од стране МОК-а укључују спортисте са интелектуалним тешкоћама (иако од 1992. године на Параолимпијским играма учествују и особе са интелектуалним тешкоћама), а Олимпијске игре глувих се одржавају од 1924. и ексклузивно је за глуве спортисте.^[3][4]

С обзиром на широк спектар инвалидитета које имају пара спортисти, постоји неколико категорија у којима се спортисти такмиче. Дозвољене сметње су подељене на десет прихватљивих типова оштећења. Категорије су оштећена мишићна снага, поремећени пасивни обим покрета, недостатак удова, разлика у дужини ногу, низак раст, хипертонија, атаксија, атетоза, оштећење вида и интелектуално оштећење.^[5] Ове категорије су даље подељене на различите класификације