Стопа

Историјски гледано, људско тело је коришћено као основа за јединице дужине.^[8] Стопало одраслог мушкарца беле расе је обично око 15,3% његове висине,^[9] што даје особи од 175 cm (5 ft 9 in) дужину стопала од око 268 mm (10,6 in), у просеку.

Археолози верују да су у прошлости људи Египта, Индије и Месопотамије преферирали лакат, док су људи Рима, Грчке и Кине преферирали стопало. Под харапским линеарним мерама, градови Инда током бронзаног доба користили су стопу од 333,5 mm (13,2 in) и лакат од 528,3 mm (20,8 in).^[10] Египатски еквивалент стопала — мера од четири шаке или 16 прстију — био је познат као џесер и реконструисан је као око 30 cm (11,8 in).

Грчко стопало (πούς, pous) имало је дужину од 1/600 стадиона,^[11] један стадион је био око 181,2 m (594 ft);^[12] дакле стопа је у то време била око 302 mm (11,9 in) Њена тачна величина варирала је од града до града и могла је да се креће између 270 mm (10,6 in) и 350 mm (13,8 in), али сматра се да је дужина коришћена за изградњу храма била око 295 mm (11,6 in) до 325 mm (12,8 in); прва величина је била близу величине римског стопала.

Стандардно римско стопало (pes) је обично било око 295,7 mm (11,6 in) (97% данашње мере),^[13] али се у провинцијама користио такозвани пес pes Drusianus (стопало Нерона Клаудија Друза), са дужином од око 334 mm (13,1 in). (У стварности, ово стопало је претходило Друзу.)^[14]

Првобитно су и Грци и Римљани делили стопало на 16 прстију, али су у каснијим годинама Римљани такође делили стопало на 12 unciae (од којих су изведене и енглеске речи „инч“ и „унца“).

Након пада Римског царства, неке римске традиције су настављене, али су друге напуштене. Године 790, Карло Велики је покушао да реформише мерне јединице у својим доменима. Његове јединице за дужину биле су засноване на тоазу и посебно на toise de l'Écritoire, растојању између врхова прстију испружених руку човека.^[15] Тоаз има 6 pieds (стопа) свака од 326,6 mm (12,9 in).

Он није био успешан у увођењу стандардне јединице дужине у свом целокупном царству: анализа мерења опатије Шарлије показује да је током 9. века коришћено римско стопало од 296,1 mm (11,66 in); када је обновљена у 10. веку, коришћена је стопа од око 320 mm (12,6 in)^{[Note 1]}. У исто време, манастирске зграде су користиле каролиншко стопало од 340 mm (13,4 in).^{[Note 1][16]}

Поступак верификације стопала описан је у постхумно објављеном делу Јакоба Кебела у његовој књизи Geometrei. Von künstlichem Feldmessen und absehen из 16. века:^[17][18]

Недељом станите на врата цркве и замолите 16 мушкараца да се зауставе, високих и малих, док случајно излазе када се служба заврши; затим затражите да ставе своје лево стопало један иза другог, и тако добијена дужина биће права и законита полуга за мерење и геодетско премерење земље, а шеснаести део ће бити права и законита стопа.

Међународна стопа

Међународни споразум о јардима и фунти из јула 1959. дефинисао је дужину међународног јарда у Сједињеним Државама и земљама Комонвелта нација на тачно 0,9144 метра. Сходно томе, међународна стопа је дефинисана као тачно 0,3048 метара. Ово је било 2 ппм краће од претходне дефиниције у САД и 1,7 ппм дуже од претходне британске дефиниције^[19]

Једна интернационална стопа је једнака:

• 0,3048 метара
• 12 инча
• 1/3 јарда
• 1/6 фатомa

У СФРЈ, стопа је била дозвољена као мерна јединица само у поморском и ваздушном саобраћају до 31. децембра 1980. године.

• Јутро (површина)
• Хват (мера за дужину)