Трансоксијана

Име Трансоксијана сачувало се у западној свести због подвига Александра Великог, који је проширио грчку културу у региону својом инвазијом у 4. веку пре нове ере. Александрови наследници наставили су са ширењем грчког утицаја оснивањем Грчко-бактријског краљевства, успостављајући изразито грчко културно присуство унутар Трансоксијане које је постојало више од две стотине година. Град Ај Ханум, смештен на реци Окс у северном Авганистану, и даље је једини Грчко-бактријски град који је пронађен и над којим су вршене опсежна ископавања.^[9]

За време Сасанидског царства ова област се често звала Согдијана, што је било име провинције које је било преузето из Ахеменидског царства и користили су га за разликовање од оближње Бактрије.

Кинески истраживач Занг Киан, који је посетио земље у свом суседству Бактрију и Партију заједно са Трансоксијана-ом 126. п. н. е, направио је први познати кинески извештај о овом региону. Занг Киан јасно идентификује Партију као напредну урбану цивилизацију која је обрађивала земљу и узгајала жито и грожђе, производила сребрне новчиће и производе од коже.^[10] Њиме су владали сукцесивно Селеукиди, Грчко-бактријско краљевство, Партијско царство и Царство Кушан пре владавине Сасанида.

У сасанидско доба регион је постао главни културни центар због богатства проистеклог из Северног пута свиле. Сасанидска владавина је прекинута инвазијом Хефталита крајем 5. века и су Сасаниди успели да поврате своју власт тек 565. године. Многи персијски племићи и властелини су избегли у овај регион након муслиманског освајања Персије. Њиме су такође владали Гок-турци до арапског освајања између 705. и 715. године, подручје је постало познато као Ма вараʼ ал-Нахр (арапски, „оно што је иза реке“), понекад преведено као „Маваранахр“.

Главни градови и културни центри Трансоксијане су Самарканд и Бухара. Обоје се налазе у јужном делу Трансоксијане (мада још увек северно од саме Аму Дарје, на реци Зеравшан), а већи део регије чиниле су суве, али плодне равнице. Оба града су остала центри персијске културе и цивилизације након исламског освајања Ирана и одиграли су пресудну улогу у оживљавању персијске културе успостављањем династије Саманида.

Део овог региона освојио је Кутајба ибн Муслим између 706. и 715. године, а Омејади су га лабаво држали од 715. до 738. године. Освајање је консолидовао Наср ибн Сајар између 738. и 740. године и наставило се под контролом Омејада до 750. године, када су их заменили Абасиди. Династија Танг такође је контролисала источни део региона отприлике у исто време, када се догодио грађански рат познат као побуна Ана Лушана.

Џингис-кан, оснивач Монголског царства, напао је Трансоксијану 1219. године током свог освајања Хварезма. Пре своје смрти 1227. године доделио је земље западне Централне Азије свом другом сину Чагатају, а овај регион је постао познат као Чагатајски канат. Године 1369. Тимур из племена Барлас постао је стварни владар и од Самарканда је створио главни град свог будућег царства. Знало се да је Трансокиана цветала средином 14. века.^[11]

Историчар Марк Дикенс примећује:^[8]

Главна предисламска религија Трансоксијане била је зороастризам, иако у локалним манифестацијама. Међутим, будизам, хришћанство, манихеизам и маздакизам такође су имали много присталица, посебно у урбаним срединама. Ова почетна верска разноликост постепено је нагризана након арапског освајања.

• Абу Мансур ел Матуриди
• Абу ел Муин ел Насафи

• Согдијана
• Велики Хорасан
• Хварезм
• Туран
• Хисар-и Шадман

• Dickens, Mark (2018). "Transoxiana". In Nicholson, Oliver (ed.). The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866277-8.