Северногермански језици
Северногермански језици (негде скандинавски језици или нордијски језици) су једна од три главе подгрупе германских језика, а део индоевропских језика. Ова група језика се говори у скандинавским земљама и на острвима у северном Атлантику.
северногермански језици | |
---|---|
нордијски језици скандинавски језици | |
Географска распрострањеност | северна Европа |
Језичка класификација | индоевропски језици
|
Подподела |
|
ISO 639-5 | gmq |
Глотолог | nort3160[1] |
Отприлике 20 милиона људи у нордијским државама користе северногерманске језике као матерње, укључујући и шведску мањину у Финској, а делимично се ови језици користе и на Гренланду, а користи је и емиграција у Северној Америци и Аустралији.
Подела
Развили су се из старонордијских језика. Данас се у северногерманске језике убраја 11 језика[тражи се извор] од којих су три изгубили статус језика, један је изумро па их је данас 6 односно 7 уколико постоје два норвешка језика[2] а подељени су у две уже подгрупе:
Разлика од источно- и западногерманских језика
Германски језици се традиционално деле на западно-, источно- и северногерманске.[3] Њихова тачна повезаност се данас тешко одређује али су били повезани до неког нивоа у периоду велике сеобе народа. Дијалекти у северној групи потичу од протогерманског језика у Гвозденом добу.
Отприлике око 200. године нове ере, северна грана германских језика почела је да се јасно разликује од осталих германских језика.
Референце
Литература
- Hawkins, John A. (1987). „Germanic languages”. Ур.: Bernard Comrie. The World's Major Languages. Oxford University Press. стр. 68–76. ISBN 978-0-19-520521-3.