Травњак

Постоје различите дефиниције за травњаке:

• „...свака биљна заједница, укључујући пожњевену сточну храну, у којој траве и/или махунарке чине доминантну вегетацију.”^[2]
• „...копнени екосистеми у којима доминира зељаста и жбунаста вегетација, а одржавају се ватром, испашом, сушом и/или температурама смрзавања.” (Пилотска процена глобалних екосистема, 2000)^[2]
• „Регион са довољном просечном годишњом количином падавина (25—75 cm) да подржи траву...” (Стилинг, 1999)^[2]

Полу-природни травњаци су веома честа поткатегорија биома травњака.^[5] Они се могу дефинисати као:

• Травњаци који постоје као резултат људске активности (кошење или испаша стоке), где се услови животне средине и базен врста одржавају природним процесима.^[6]

Они се такође могу описати као следеће:

• „Полуприродни травњаци су једно од светских станишта са највећим биодиверзитетом на малим просторним размерама.“^[7]
• „Полуприродни травњаци припадају најбогатијим врстама екосистема на свету.“^[8]
• „...настали су током векова кроз екстензивну испашу и косидбу.“^[7]
• „...без употребе пестицида или ђубрива у модерно време.“^[9]

Граминоиди су међу најсвестранијим облицима живота. Постали су широко распрострањене крајем периода креде, а пронађени су копролити фосилизованог измета диносауруса који садрже фитолите разних трава које укључују траве које су повезане са савременим пиринчем и бамбусом.

Појава планина у западним Сједињеним Државама током епохе миоцена и плиоцена, у периоду од неких 25 милиона година, створила је континенталну климу погодну за еволуцију травњака.^[10]

Пре око 5 милиона година, током касног миоцена у Новом свету и плиоцена у Старом свету, појавили су се први прави травњаци. Постојећи шумски биоми су опали, а травњаци су постали много распрострањенији. Познато је да су травњаци у Европи постојали током плеистоцена (последњих 1,8 милиона година).^[9] Након плеистоценског леденог доба (са њиховим глацијалима и интерглацијалима), пашњаци су се проширили у топлијој и сушој клими и почели да постају доминантна карактеристика земљишта широм света.^[10] Пошто пашњаци постоје више од 1,8 милиона година, постоји велика варијабилност. На пример степа-тундра је доминирала у Северној и Централној Европи, док се већа количина ксеротермних травњака појавила у области Медитерана.^[9] Унутар умерене Европе, распон типова је прилично широк и такође је постао јединствен због размене врста и генетског материјала између различитих биома.

Пашњаци су међу најугроженијим екосистемима.^[11] Према Међународној унији за очување природе (IUCN), најзначајнија претња пашњацма је коришћење земљишта од стране људи, посебно пољопривреда и рударство.^[12]

Узроци

Интензивирање коришћења земљишта

Пашњаци имају дугу историју људских активности и узнемиравања.^[13] Да би се прехранила растућа људска популација, већина светских пашњака се претвара из природних пејзажа у поља кукуруза, пшенице или других усева. Пашњаци који су до сада углавном остали нетакнути, попут источноафричких савана, у опасности су да буду изгубљени зарад потреба пољопривреде.^[14] Пашњаци су веома осетљиви на поремећаје, као што су људи који лове и убијају кључне врсте, или ору земљу да би направили више простора за фарме.

Травњачка вегетација је често плагиоклимаксна; остаје доминантан у одређеном подручју обично због испаше, сече или природних пожара или пожара изазваних људским фактором, што све обесхрабрује колонизацију и преживљавање садница дрвећа и жбуња.^[15] Неки од највећих светских пашњака налазе се у афричкој савани, а одржавају их дивљи биљоједи, као и номадски сточари и њихова говеда, овце или козе. Травњаци имају утицај на климатске промене споријим стопама разлагања смећа у поређењу са шумским окружењем.^[16]

Травњаци се могу појавити природно или као резултат људске активности. Ловачке културе широм света често узрокују редовне пожаре како би одржале и прошириле пашњаке и спречиле да дрвеће и жбуње отпорно на ватру завладају. Могуће је да су прерије са високом травом на средњем западу САД биле проширене на исток у Илиноис, Индијану и Охајо уз помоћ људских активности. Много травњака у северозападној Европи развило се након неолита када су људи постепено крчили шуме да би створили подручја за узгој стоке.^[17]

Климатске промене

Пашњаци се често јављају у областима са годишњим падавинама између 600 mm (24 in) и 1.500 mm (59 in), а просечне средње годишње температуре се крећу од -5 до 20 °C.^[18] Међутим, неки пашњаци се јављају у хладнијим (-20 °C) и топлијим (30 °C) климатским условима. Пашњаци могу постојати у стаништима која су често нарушена испашом или пожаром, јер такво узнемиравање спречава продор дрвенастих врста.^[19] Богатство врста је посебно велико на травњацима ниске плодности земљишта, као што су серпентинасте голети и кречњачки травњаци, где је спречено задирање дрвећа, јер низак ниво хранљивих материја у земљишту може инхибирати раст шумских и жбунастих врста. Још једна уобичајена невоља са којом се често сусрећу злосрећна створења на пашњацима је стално сагоревање биљака, подстакнуто кисеоником и многим фотосинтетичким организмима са истеклим роком трајања, са недостатком кише који овај проблем још више поспешује.^[20]

Свеобухватно коришћење травњака као интегрисаног дела пејзажа датира из времена персијских вртова, који су се формирали много векова пре нове ере. Код Персијанаца, и нешто касније код Арабљана, травњаци су били саставни део украсних башта. Персијски вртни "теписи" су имали правоугаоне облике, састављени од нискорастућих врста трава и цвећа - претече савремених травњака. Освајања Александра Македонског (356-323. п. н. е.) раширила су употребу персијских вртова кроз хеленски свет, док су вртови Грчке били ограничени на школе и друга јавна места. Вртови које су Римљани пренели у друге делове Европе били су у оквиру окућнице, првенствено за породично опуштање и забаву. Стари Грци и Римљани преузели су начине гајења трава од Персијанаца и прилагодили их својим потребама.