Беџи Каид Есебси

Рођен је 1926. године, у Сиди Боу Саиду у породици пореклом са Сардиније (Италија). Био је праунук Исмаила Каида Есебсија, којег су на почетку деветнаестог века са Сардиније киднаповали барбарски гусари. Исмаил је након преласка на ислам одгајан у имућној породици да би потом био признат као слободан човек. Постао је вођа мамелука и важан члан владе.^[8]

Беџи Каид Есебси је почео да се бави политиком 1941. године, када се придружио омладинској организацији Нео Дестоур у Хамам-Лифу.^{[9] [10]} Отишао је у Француску 1950. године да студира право у Паризу.^[11] По дипломирању, каријеру је започео као адвокат који је бранио активисте Нео-Дестоур-а. ^[12] Есебси се касније придружио лидеру Туниса Хабибу Бургиби и туниском покрету за независност од Француске. Након стицања независности Туниса од Француске 1956. године Есебси постаје Бургибин саветник.^[12]

Есебси је као штићеник Бургибе обављао разне функције од 1957. до 1971.,^[6] попут шефа регионалне администрације, генералног директора Националне безбедности (франц. Sûreté nationale), министра унутрашњих послова 1965., министра одбране 1969., а потом и амбасадора у Паризу. ^[13]

Од октобра 1971. до јануара 1972. залагао се за већу демократију у Тунису па је поднео оставку на све функције.^[14]

У априлу 1981. вратио се у владу под Мохамедом Мзалијем као министар спољних послова, и на тој функцији остао до септембра 1986.^{[15] [16]} Године 1987. променио је савезнике након што је Бен Али уклонио Бургибу са власти. Есебси је убрзо именован за амбасадора у Западној Немачкој. Од 1990. до 1991. године био је председник Представничког дома парламента Туниса.^[16]

Привремени премијер 2011

Дана 27. фебруара 2011. године, након Туниске револуције која је збацила дугогодишњег лидера Бен Алија, премијер Туниса Мохамед Гануши је поднео оставку након сукоба у Тунису у којима је убијено пет демонстраната. Истог дана, вршилац дужности председника Фуад Мебаза именовао је Каида Есебсија за новог премијера, описујући га као „особу са беспрекорним политичким и приватним животом, познату по свом дубоком патриотизму, лојалности и самопожртвовању у служењу својој земљи." Углавном млади демонстранти наставили су да износе своје незадовољство на улице, критикујући једнострано именовање Есебсија без ширих консултација.^[17] Есесби је ипак описан као неко ко је „остао на дистанци од Бен Алија“, што је „допринело његовом кредибилитету и прихватању“ у годинама након револуције 2011. и периоду после Бен Алија.^[18]

Након избора у октобру, Каид Есебси је напустио функцију 24. децембра 2011. године када је нови привремени председник Монсеф Марзуки именовао Хамадија Џебалија из исламистичке Енахде, која је постала највећа парламентарна коалиција.^[19]

Избори 2014

Након одласка са функције, Каид Есебси је основао секуларну странку Нида Тоунес, која је освојила већину посланичких места на парламентарним изборима у октобру 2014.^[20] Био је кандидат ове странке на првим слободним председничким изборима у земљи, у новембру 2014.^[21] Дана 22. децембра 2014, званични резултати избора показали су да је Есебси победио актуелног председника Монсефа Марзукија у другом кругу гласања, добивши 55,68% гласова.^[22] Након затварања бирачких места, Есебси је на локалној телевизији рекао да је своју победу посветио "мученицима Туниса".^[23]

Председник Туниса

Есебси је положио заклетву као председник 31. децембра 2014. у 88. години живота. Био је први слободно изабрани председник модерног Туниса. Он је одиграо виталну улогу у помагању да се, више од било које друге арапске државе, Тунис очува од покрета арапског пролећа, који је првобитно започео баш у Тунису.^[24] Он је приликом полагања заклетве обећао да ће "бити председник свих Тунижанки и Тунижана без разлике" и нагласио важност "консензуса међу свим партијама и друштвеним покретима".^[25]

Есебси је 3. августа 2016. именовао Јусефа Чахеда за премијера пошто је парламент повукао поверење влади Хабиба Есида.^[26]

Есебси је 2017. године позвао на измене закона о наслеђивању како би се обезбедила једнака права за мушкарце и жене, и залагао се да се жене из Туниса могу слободно да удају за немуслимане. Веровао је да овакве промене нису у директном сукобу са шеријатом нити са туниским уставом.^[27] Есебси је 13. августа 2018. обећао да ће парламенту поднети предлог закона да женама да једнака права на наследство, пошто је дебата о контроверзној теми наслеђа тада била актурелна широм муслиманског света.^[28] Године 2018. предложио је ревизију туниског изборног закона, за који је сматрао да садржи многе недостатке који су у супротности са принципима револуције из 2011. године.^[29]

Есебси је 27. јуна 2019. хоспитализован у војној болници у Тунису због тешке болести.^[30] Следећег дана његово стање се стабилизовало.^[31] Поново је примљен у болницу 24. јула 2019. да би преминуо следећег дана, 25. јула 2019., пет месеци пре истека свог председничког мандата.^{[32] [33]} Поред Туниса, који је прогласио седмодневну жалост, још осам земаља објавило је периоде жалости од три дана након Есебсијеве смрти, а то су Либија, Алжир, Мауританија, Јордан, Палестина, Либан, Египат и Куба. Исто тако, Уједињене нације су одржале минут ћутања у знак поштовања.

Изборна комисија је накнадно саопштила да ће Есебсијев наследник бити изабран раније од првобитног датума 17. новембра^[34] због уставне одредбе да у случају смрти председника стални наследник мора бити на функцији у року од 90 дана.^[35] Тако је председник Скупштине народних посланика Мохамед Енасур постао вршилац дужности предсједника.^[36]

Државна сахрана председника Есебсија одржана је 27. јула у Палати Картагина и гробљу Џелаз у присуству многих достојанственика попут:

• Емануел Макрон (председник Француске)
• Фелипе VI (краљ Шпаније)
• Марсело Ребело де Соза (председник Португалије)
• Џорџ Вела (председник Малте)
• Алберт II (принц од Монака)
• Јоахим Гаук ( бивши председник Немачке)
• Симонета Сомаруга (бивша председница Швајцарске)
• Абделкадер Бенсалах (председник Алжира)
• Махмуд Абас (председник Палестине)
• Фајез ал-Сарај (председавајући председничког савета Либије)
• Тамим бин Хамад Ал Тани (емир Катара)
• Гасан Саламе (заменик Генералног секретара Уједињених нација)
• Ахмед Абул Гејт (Генерални секретар Арапске лиге)
• Таиб Бакуш (генерални секретар Уније арапског Магреба)
• Мулај Рашид (принц од Марока)
• Хамад бин Мохамед Ал Шарки (емир Фуџејре)
• Фуат Октај (потпредседник Турске)
• Стефан Дион (специјални изасланик премијера Канаде)
• Улрих Бребул (саветник Стејт департмента Сједињених Држава).^[37]

Од Палате Картагина одржана је процесија до гробља Џелаз, где је председник Есебси сахрањен. Абдулах II (јордански краљ) је дошао у Тунис 29. јула да изрази саучешће в.д. председника Туниса Мохамеду Енасеру и породици преминулог председника Беџија Каида Есебсија.

Беџи Каид Есебси се оженио Хадилом Саидом Фархат 8. фебруара 1958.^[38] Пар је имао четворо деце: две ћерке, Амел и Салву, и два сина, Мохамеда Хафеда и Келила.^[39]

Његова супруга умрла је 15. септембра 2019. године, у доби од 83 године, два месеца након свог супруга.^[40]

• Медаља части Републике Алжира (3. јануар 2013.)^[41]
• Огрлица Ордена шеика Исе бин Салмана Ал Калифе (Бахреин; 27. јануар 2016)^[42]
• Велики кордон Врховног ренесансног реда (Јордан; 20. октобар 2015)^[43]
• Огрлица Ордена краља Абдулазиза (Краљевина Саудијска Арабија; 29. март 2019)^[44]
• Витешки Велики крст са огрлицом Ордена за заслуге Републике Италије (8. јануар 2017.)^[45]
• Почасни пратиоци са огрлицом националног ордена за заслуге (Малта; 5. фебруар 2019.)^[46]
• Велика огрлица државе Палестине (6. јул 2017.)^[47]
• Орден Републике Србије II степена (2016)^[48]
• Велики крст Ордена за грађанске заслуге (Шпанија; 28. октобар 1969)^[49]
• Витез Ордена Серафима (Шведска; 4. новембар 2015)^[50]
• Огрлица Ордена Државе Републике Турске (27. децембар 2017.)^[51]

• Бургиба: жито и кукољ (Bourguiba: le bon grain et l'ivraie, éd. Sud Éditions, Tunis, 2009). ISBN 978- 9973844996
• Тунис: демократија у земљи ислама (La Tunisie: la démocratie en terre d'islam (avec Arlette Chabot), éd. Plon, Paris). 2016. ISBN 978-2259252539.