Арапска лига

Након прихватања Александријског протокола 1944. године, Арапска Лига је основана 22. марта 1945. године. Имала је за циљ да буде регионална организација арапских земаља са фокусом на развој економије, решавање сукоба, и координацији политичких циљева.^[7] Остале земље су се касније прикључиле Лиги.^[8] Свака земља чланица има право на један глас у Савету. Прва велика акција Арапске лиге била је заједничка интервенција, наводно у име већинског арапског становништва које је протерано са својих територија са успостављањем израелске државе 1948. године (и као одговор на протест јавности у арапским земљама), иако је главни учесник у овој интервенцији, Трансјордан, успоставио договор са Израелом који је захтевао деобу палестинских територија онако како је предложено на Генералној скупштини Уједињених нација, док је Египат учествовао у интервенцији првенствено да би спречио Аман у остварењу свог циља.^[9][10][11]Две године касније уследило је стварање заједничког одбрамбеног уговора. Заједничко тржиште је успостављено 1965. године.^[7][12]

Област чланица Арапске Лиге обухвата преко 13.000.000 km² и обухвата два континента: Африку и Азију. Подручје се састоји из великих пустињских површина, то јест, Сахаре. Поред тога, садржи и одређене веома плодне области, као што је долина Нила, Џуба и Шебеле долине у Сомалији, Атласке планине, и Плодни полумесец који обухвата Ирак, Сирију, Либан, Јордан, и Палестину. Ова област такође садржи и шуме у јужној Арабији, као и делове највеће светске реке, Нила.

Ова област је сведок рађања и уздизања бројних старих цивилизација: Стари Египат, Асирија, Вавилон, Феникија, Картагина, Куш, Стара Сомалија, Набатеја, као и многи други.

Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан (Јордан од 1946. године), и Јемен. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.

Дана 22. фебруара 2011, након почетка либијског грађанског рата и коришћења војне силе против цивила, генерални секретар Арапске Лиге, Амр Муса је изјавио да је чланство Либије у Арапској Лиги суспендовано: "организација је одлучила да суспендује учешће либијских делегација на свим седницама Арапске Лиге“.^[13] То Либију чини другом земљом у историји Лиге која има статус „замрзнутог члана“ Лиге. Либијски вођа Муамер ел Гадафи је изјавио да је Лига нелегитимна, рекавши: "Арапска Лига је готова. Више не постоји Арапска Лига."^[14] 25. августа 2011, генерални секретар Набил ел Араби изјавио је да је било и време да се обнови статус Либије као чланице Лиге. Прелазни национални савет, делимично призната привремена влада Либије ће послати представника који ће учествовати на састанку Арапске Лиге 17. августа те године, на којем ће се дискутовати о поновном примању Либије у организацију.^[15]

Арапски парламент је предложио суспензију Сирије и Јемена 20. септембра 2011. године, због сталних пријава несразмерног насиља над противницима режима и активистима током Арапског пролећа.^[16] Гласање одржано 12. новембра 2011. године је резултовало у званичном суспендовању Сирије четири дана након гласања, дајући Асаду последњу прилику да избегне суспензију. Сирија, Либан и Јемен су гласали против овог предлога, док је Ирак био суздржан.^[17] Талас критицизма се уздигао када је Арапска Лига у децембру 2011. године послала комисију за праћење насиља над људима који протестују против режима. На челу комисије је био Мухамед Ахмед Мустафа ал Даби, шеф војне обавештајне службе Омара ел Башира, иако су разни војни злочини, укључујући и геноцид, наводно спровођени током његовог службовања.^[18][19][20]

Повељом Арапске Лиге^[4] усвојен је принцип Панарабизма, уједно поштујући и суверенитет индивидуалних земаља чланица. Интерне регулације Савета Лиге^[21] и комитета^[22] су успостављене у октобру 1951. године. Одредбе о генералном секретаријату успостављене су у мају 1953. године.^[23]

Од тада, управљање Арапске Лиге је базирано на дуалитету наднационалних институција и суверенитета земаља чланица. Очување индивидуалне државности потиче из снаге природне преференције владајућих елита да одрже своју моћ и независност у доношењу одлука. Такође, страх богатих да ће сиромашни желети да деле њихово богатство у име арапског национализма, несугласица међу арапским владарима, и утицај страних сила које би се буниле против арапског јединства могу бити сматране препрекама ка дубљој интеграцији Лиге.

Водећи рачуна о својим претходним изјавама подршке Арапа Палестини, творци пакта су били решени да је укључе у Лигу још од њене инаугурације.^[24] То је урађено анексом у којем пише следеће:^[4]

На самиту у Каиру 1964. године, Арапска лига је предложила стварање организације која ће представљати палестински народ. Први Палестински национални савет састао се у Источном Јерусалиму 29. маја 1964. године. Палестинска ослободилачка организација је основана током овог састанка 2. јуна 1964. године. Данас, Палестина је пуноправни члан Арапске лиге и представља је Палестинска ослободилачка организација.

На самиту у Бејруту 28. марта 2002. године, лига је прихватила Арапску мировну иницијативу,^[25] саудијски-инспирисан мировни план за арапско-израелски конфликт. Иницијатива је нудила потпуну нормализацију односа са Израелом. У замену за то, Израел је требало да напусти све окупиране територије, укључујући и Голанску висораван, призна палестинску независност на Западној Обали и области Газа, са престоницом у Источном Јерусалиму, као и да прихвати правично решење за палестинске избеглице. Мировна иницијатива је опет усвојена 2007. године на самиту у Ријаду. У јулу 2007. године, Арапска лига је послала делегацију која се састојала из јорданских и египатских министара спољних послова у Израел, да би промовисала ову иницијативу. Након што је Венецуела протерала израелске дипломате због сукоба Израела и Газе у периоду 2008—2009. године, представник кувајтског парламента Валид ел Табатаи је предложио премештање седишта Арапске лиге у Каракас, Венецуелу. 13. јуна 2010. године, Амр Мухамед Муса, генерални секретар Арапске лиге посетио је област Газе, што је била прва посета званичника Арапске лиге од превласти Хамаса у овом подручју 2007. године.

• Два самита нису додата систему самита Арапске лиге:
  • Аншас, Египат: 28–29. мај 1946.
  • Бејрут, Либан: 13–15. новембар 1958.
• Четрнаести самит у Фесу, Мароко, састојао се из два дела:
  • 25. новембар 1981: петочасовни састанак се завршио без успостављања икаквог договора.
  • 6–9. септембар 1982.

Арапска лига обилује великом количином нафтних ресурса и ресурса природног гаса у одређеним државама чланицама. Друга индустријска грана која се стално развија у Арапској лиги јесте телекомуникација. За мање од десет година, локалне компаније као што су Ораском и Итисалат успеле су да се такмиче и на светском тржишту.

Економска достигнућа која је иницирала Лига међу државама чланицама су мање импресивна од оних која су постигле мање арапске организације, као што је Заливски савет за сарадњу (GCC).^[31] Међу њима је и Арапски гасовод који ће преносити египатски и ирачки гас у Јордан, Сирију, Либан и Турску. Од 2013. године постоји приметна разлика што се тиче економских услова између већ развијених нафтоносних земаља као што су Алжир, Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати и земљама у развоју као што су Комори, Џибути, Мауританија, Сомалија, Судан и Јемен.

При прикупљању података о писмености, многе земље сматрају да се број писмених људи заснива на подацима које људи сами пружају. Неки користе податке о постигнутом образовању уместо тога, али мере похађања школе или завршавања разреда могу бити различите. С обзиром да се дефинисање и методи прикупљања информација могу разликовати у разним земљама, проценама писмености треба прилазити са резервом. Извештај људског развоја 2010 Програма развоја Уједињених нација пружа следеће информације што се тиче писмености у Арапској Лиги:

Ранг	Земља	Степен писмености
1	Катар	96.3[32]
2	Палестина	96.0[32]
3	Јордан	95.9[32]
4	Бахреин	94.6[32]
5	Кувајт	93.9[32]
6	УАЕ	90.0[32]
7	Либан	89.6[32]
8	Либија	89.5[32]
9	Саудијска Арабија	87.2[32]
10	Оман	86.9[32]
11	Сирија	84.1[32]
12	Тунис	79.1[32]
13	Ирак	78.5[32]
14	Комори	75.5[32]
15	Египат	73.9[32]
16	Алжир	72.6[32]
17	Судан	71.9[32]
18	Мароко	71.0[32]
19	Џибути	67.9[32]
20	Јемен	65.3[32]
21	Мауританија	58.6[32]
22	Сомалија	37.8[32]

Арапска лига је културолошка и етничка заједница 22 државе чланице, мада се велики део популације Арапске лиге изјашњава да су Арапи (било на културолошкој, или етно-расној основи). Од 1. јула 2013. године, око 359.000.000 живи у државама Арапске лиге. Њена популација расте брже него популација других глобалних региона. Држава чланица са највећим бројем становника је Египат, чији број становника износи око 100 милиона. Држава чланица са најмањим бројем становника је Комори, са нешто преко 0,6 милиона становника.

Ранг	Земља	Становништво	Густина (километри)	Белешке
1	Египат	83,550,000	92
2	Алжир	37,100,000	16	[33]
3	Мароко	32,064,173	76	[34]
4	Ирак	31,234,000	71	[33]
5	Судан	30,894,000	16	[35]
6	Саудијска Арабија	28,146,658	12	[33]
7	Јемен	23,580,000	45	[33]
8	Сирија	21,906,000	118	[33]
9	Тунис	10,673,800	65	[36]
10	Сомалија	9,133,000	14	[33]
11	Уједињени Арапски Емирати	8,264,070	99
12	Либија	6,733,620	3.8	[33][37]
13	Јордан	6,316,000	71	[33]
14	Либан	4,224,000	404	[33]
15	Палестина	4,136,540	687	[38]
16	Кувајт	3,566,437	200	[33]
17	Мауританија	3,291,000	3.2	[33]
18	Оман	2,845,000	9.2	[33]
19	Катар	1,699,435	154	[33]
20	Бахреин	1,234,596	1,646	[39]
21	Џибути	864,000	37	[33]
22	Комори	691,000	309	[33]
Укупно	Pan-Arab States	313,147,329	30.4

Велики број становника Арапске лиге је муслиманске вере, а хришћанство представља другу најраспрострањенију веру у овом региону. Преко 20 милиона хришћана живе у Египту, Ираку, Јордану, Либану, Палестини, Судану и Сирији.

• Званични веб-сајт