Зелена салата

Lactuca sativa је члан рода Lactuca (зелена салата) и породице Asteraceae (сунцокрет или астер).^[5] Ову врсту је први описао 1753. Карл Лине у другом тому свог дела Species Plantarum.^[6] Синоними за L. sativa укључују Lactuca scariola var. sativa,^[1] L. scariola var. integrata и L. scariola var. integrifolia.^[7] L. scariola је сама по себи синоним за L. serriola, обичну дивљу или бодљикаву салату.^[2] L. sativa такође има много идентификованих таксономских група, подврста и варијетета, који оцртавају различите групе сорти домаће салате.^[8] Зелена салата је блиско повезана са неколико врста рода Lactuca из југозападне Азије; најближа веза је са L. serriola, агресивном коровом уобичајеном у умереним и суптропским зонама у већем делу света.^[9]

Римљани су зелену салату називали lactuca (lac што на латинском значи „млечни производ“), алузија на белу супстанцу, латекс, који излучује изрезане стабљике.^[10] Име Lactuca је постало име рода, док је sativa (што значи „посејана” или „култивисана”) додата да би се створило име врсте.^[11] Садашња енглеска реч lettuce, пореклом из средњег енглеског, потиче од старофранцуског letues или laitues, који потичу од римског имена.^[12] Име romaine потиче од сорте зелене салате узгајане у римским папским вртовима, док је кос, други термин за римску салату, проитеклу од најранијег европског семена те врсте са грчког острва Кос, центра узгоја салате у византијском периоду.^[13]

Салата је у блиском сродству са дивљом салатом која расте као коров и у балканским крајевима. Салата брзо расте и најпре развије лисну розету. У главичасте и римске салате унутрашњи листови обарзују мање или више чврсту главицу, величина, изглед и друге морфолошке одлике листова и целе биљке представљају карактеристична сортна обележја.

Цветоносно стабло израста до висине 1,5 м, у горњем делу се метличасто разгранава и образује главичасте цвасти са по 20-ак жућкастих цветова.Семе је ситно, сивкасто или мркоцрно, ланцетасто и ребрасто.

Салата најбоље успева на релативно ниским температурама. Зато су у балканским крајевима претежно гаји рано у пролеће и у јесен. Оптималана темература успевања је око 15 степени Целизијуса, расте и на 5 °C. Младе биљке неких сорта успешно издрже јаке зиме. Високе температуре и суво време изазивају превремено исцветавање. Умерена и стална влага у земљишту значајан је услов за гајење салате. При прекомерној влази образује бујне али шупљикасте главице и биљке најзад угину.

Почетком марта, чим дозволе временске прилике, улазак машина у њиву, треба извршити површинску припрему земљишта.Уколико је основна обрада добро иведена и у току зиме је било доста мразева, довољно је да се изведе једно дрљање са бранањем, или култивирање лаким култиватором.

Време садње: за пролећну потрошњу у току марта и почетком априла, почетком септембра за јесењу и почетком октобра за зимску. Размак између расада је 20-30 cm.Начин садње: пресађивање може бити ручно и машинско.Без обзира на који се расад сади биљка се не сме постављати дубље него што је била у леји.

Слабо развијен и плитак коренов систем у салате изискује лако достпне храниве материје. Нарочито је значајна обилна исхрана |азотом. Најбољи резултати се постижу применом стајњака у комбинацији са минералним ђубривима. Стајњак се заорава у јесен, а минерална ђубрива растурају при припреми земљишта за сетву, односно расађивање.

Салата се бере ручно, пробирно, како која главица стиже у технолошку зрелост.Беру се лепо формиране главице или розете.Не сме се чекати да почну да прорасатју, јер су тада слабијег квалитета.

Године 2017, светска производња зелене салате (извештај у комбинацији са цикоријом) износила је 27 милиона тона, а само Кина је произвела 15,2 милиона тона или 56% укупне светске производње (погледајте табелу).

Зелена салата је једини члан рода Lactuca који се комерцијално узгаја..^[15] Иако је Кина највећи светски произвођач зелене салате, већина усева се конзумира у земљи. Шпанија је највећи светски извозник зелене салате, а САД су на другом месту.^[16]

Западна Европа и Северна Америка биле су првобитна главна тржишта за производњу велике салате. До касних 1900-их, Азија, Јужна Америка, Аустралија и Африка постале су значајнија тржишта. Различите локације су преферирале различите врсте зелене салате, при чему је главичаста преовладавала у северној Европи и Великој Британији, ромејн на Медитерану и матичне салате у Кини и Египту. До касног 20. века, пожељне врсте су почеле да се мењају, са хрскавом салатом, посебно ајсберг, која је постала доминантна врста у северној Европи и Великој Британији и популарнија у западној Европи. У САД ниједна врста није преовладавала све до раног 20. века, када је хрскава салата почела да добија на популарности. После 1940-их, са развојем салате ајсберг, 95 процената зелене салате која се узгаја и конзумира у САД била је хрскава салата. До краја века, други типови су почели да повраћају популарност и на крају су чинили преко 30 процената производње.^[17] Зелена салата је првобитно развијена у Кини, где се и даље првенствено узгаја.^[18]

Почетком 21. века, производи салате у врећицама су се повећали на тржишту зелене салате, посебно у САД где су иновативни начини паковања и транспорта продужавали свежину.^[19][20][21]

У Сједињеним Државама 2013. године, Калифорнија (71%) и Аризона (29%) произвеле су скоро сву свежу зелену салату у глави и листовима у земљи, при чему је главичаста салата дала 9400 долара вредности по акру, а лисната салата 8000 долара по акру.^[20]

Зелена салата на Викимедијиној остави.

• Узгој зелене салате