Са преко 200 милиона изворних говорника, португалски је шести на листи језика по броју говорника на свету и други најраспрострањенији романски језик, иза шпанског.[7]
Португалски језик се проширио светом у 15. веку и 16 веку у доба када је Португал стварао прву и најдуговечнију европску колонијалну и трговинску империју која се протезала од Бразила у Јужној Америци, до Кине и Јапана. Као резултат те експанзије португалски је данас званични језик у осам земаља. Постоји још око двадесет креолских језика који су се развили из португалског. Португалски је значајан мањински језик у Луксембургу, Намибији, Швајцарској и Јужноафричкој Републици. Значајна дијаспора која говори португалским постоји у градовима широм света, као на пример у Паризу у Француској, Бостону, Њу Џерзију и Мајамију у САД те у Јапану.
Најближи рођак португалског језика је галицијски језик (регионални језик у Шпанији).[8][9]
Португалски језик је по многим особинама веома близак шпанском језику, али у изговору постоје знатне разлике. Португалцима је могуће да, уз вежбу, науче да разумеју шпански и да воде основну конверзацију. За илустрацију, упоредите следеће реченице:
Ela fecha sempre a janela antes de jantar. (португалски)
Ela pecha sempre a fiestra antes de cear. (галицијски)
Ella cierra siempre la ventana antes de cenar. (шпански)
Скоро све употребљене речи се појављују и у друга два језика, али се у њима ређе користе.
Ela encerra sempre a janela antes de cear. (португалски са ређе коришћеним речима)
(превод: Она увек затвара прозор пре вечере.)
Постоји и одређен број речи које нису препознатљиве говорницима блиских романских језика. Примери:
српски
шпански
португалски
бразилска верзија
шунка
jamón (serrano)
presunto
presunto (cru)
ауто-механичарска радионица
taller
oficina
oficina
канцеларија
oficina
escritório
escritório
железница
tren
comboio
trem
Постоје регије у којима се паралелно говоре шпански и португалски.
Правопис португалског језика није у потпуности фонолошки, иако је много мање компликован од нпр. француског или енглеског правописа. Истим графемом могу бити представљени различити гласови, а вреди и обратно, исти глас, може, у писању, бити представљен различитим графемима. Постоје три графичка нагласка: акут (á), циркумфлекс (â), гравис (à). Остали дијакритички знаци су: тилда (ã) и дијереза (ü). Циркумфлекс (â) се користи за означавање затворених самогласника (као у esôfago 'једњак'), назалних самогласника (као у amêndoa 'бадем') и назализираних самогласника (као у Amazônia 'Амазонија', câmera 'камера'), а тилда (ã) само за означавање назалних самогласника (као у tobogã 'тобоган', tchã 'чар, драж', cãibra 'грч'). Акут (á) се користи за означавање отворених (оралних) самогласника (као у xícara 'шољица', jacaré 'кајман'), назалних самогласника (као у íntimo 'близак, интиман', neném 'беба', refém 'талац') и назализираних самогласника (као у único 'једини'). Гравис (à) се јавља само у стегнутим облицима приједлога a и одређеног члана женског рода a(s) (a + a(s) = à(s)) или показне замјенице aquele(s), aquela(s), aquilo (a + aquel... = àquel...). Дијереза (ü) се користи само у скуповима güe, qüe, güi, qüi, означавајући да овде u има вредност полусамогласника [w]). Од сугласничких графема, за португалски језик су карактеристични диграфи nh, lh и ch, те ç, који, као и у француском језику, има вредност гласа [s]. Они се не сматрају посебним словима, па се, стога, у речницима nhoque 'њоке' налазе између névoa 'магла' и nicaragüense 'никарагвански'. Апостроф се ретко користи. (Остао је у употреби само у синтагми d'água '(од) воде, водени, (с) водом'). Употреба зареза, ускличника и упитника се углавном поклапа с нашом употребом.
Овде је описан неутрални изговор који се темељи на говору главног града Бразила, Бразилије. То је изговор који следе професионални говорници на бразилској телевизији Глобо и на бразилском државном радију Radiobrás. Многи градови бразилског Југоистока (Бело Оризонте, Жуиз де Фора, Виторија, Гуарапари) имају изговор сличан овоме. У прегледу су кориштени симболи Међународног фонетског друштва (ИПА), уз нека мања одступања, из практичних разлога (употреба симбола č, ž, š, те кориштење [y] уместо [j]).
У португалском језику, баш као и у стандардном италијанском језику, постоји седам фонемских самогласника: a, i, u (који се, углавном, изговарају као у нашем језику]), é (отворено е; број 3 на схеми самогласника), ê (затворено е; бр.2), ó (отворено о; бр. 7), и ô (затворено о; бр. 6). Отворено е (é) се изговара као самогласник између а и е (наместе се уста као да ће се изговорити е, а изговори се а). Затворено е (é) се изговара као самогласник између и и е (наместе се уста као да ће се изговорити и, а изговори ср е). Слично вреди и за затворено о (ô), које се налази између о и у, те за отворено о (ó), које се налази између о и а. Многе речи променом тимбра самогласника мењају значење (avó значи 'бака', а avô 'деда'; sede (понекад се пише sêde) значи 'жеђ', а sede (понекад се пише séde) 'седиште'). Отвореност вокала у португалском језику има много већу важност него у италијанском и неким другим језицима, тако да ни нема регионалне редукције фонемског инвентара на састав од само пет фонема.
Изговор графема A
Ненаглашено A на крају речи може се изговорити као отворено а [а] или затвореније (бр. 4а, 4б, 4ц, 4д, 4е на схеми самогласника). Изговор зависи од разних фактора, а неки говорници користе више реализација. Примери: tia ['či(y)a] 'тетка', brasileira [brazi'lera] 'бразилка'.
А испред NH, те A испред наглашеног М или N се изговара назализирано, тј. као [ã]. Долази до носног изговора А, но назал који му слиједи (m, n, nh) такође се изговара. Примери: cama ['kãma] 'кревет', banana [ba'nãna] 'банана', banho ['bãỹu] 'купање', piranha [pi'rãỹa] 'пирана', banheiro [bã'ỹeru] 'купаоница'. У неким речима се сваки самогласник између носних сугласника назализира: mamãe [mã'mãỹ] 'мама'.
А испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ã]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: cantar [kã'tah] 'певати', santo ['sãtu] 'светац', campo ['kãpu] 'поље', Ivan [i'vã] 'Иван', tchan [čã] 'чар'. Једнаку вредност има и глас представљен графемом Ã: rã [hã] 'жаба', Maracanã [maraka'nã] 'маракана', tchã [čã] 'чар' (алтернативна графија за tchan).
У свим осталим случајевима се изговара као а [а]. Примери: abacaxi [abaka'ši] 'ананас', abadá [aba'da] 'мајица за карневал'.
Изговор графема I
Ненаглашено I на крају речи које долази иза самогласника се изговара као ј [y] (примери: papai [pa'pay] 'тата', rei [hey] 'краљ'), независно од тога да ли следи иза њега -s: cais [kays] 'гат, мол'. Једнако тако, I између самогласникâ, те I испред завршних самогласника A или O се изговара као ј [y]: maiô [ma'yo] 'купаћи костим', cerimônia [seri'mõnya] 'церемонија', Mário ['maryu] 'Марио'. I је [y] и испред самогласника у ненаглашеном слогу који није на почетку речи: internacional [ĩtehnasyo'naw] 'међународни'.
I испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ĩ]. Примери: minha ['mĩỹa] 'моја', vinho ['vĩỹu] 'вино', mina ['mĩna] 'рудник', lima ['lĩma] 'лимета'.
I испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ĩ]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: sim [sĩ] 'да', vinte ['vĩči] 'двадесет', limpeza [lĩ'peza] 'чистоћа, чишћење'.
I се у скуповима -EIR-, -AIX-, -EIX-, -EIJ- најчешће не изговара: capoeira [kapo'era] 'капоера, бразилски борилачки плес', ''cabeleireiro [kabele'reru] 'фризер', caixa ['kaša] 'каса, кутија', peixe ['peši] 'риба', beijar [be'žah] 'пољубити'. Слично се догађа и с речима quieto 'миран' и manteiga 'маслац' које се често изговарају ['kεtu], односно [mã'tega].
У осталим случајевима се I izgovara kao [i]: vi [vi] 'видех', aqui [a'ki] 'овде'. Понекад се, код неких говорника, јавља централнија реализација (слична кратком i у енглеском; види вокал 1а на схеми самогласника), чешћа код ненаглашеног i.
Изговор графема U
Ненаглашено U на крају речи које долази иза самогласника изговара се као енглеско w [w] (примери: mau [maw] 'зао', meu [mew] 'мој'), независно од тога да му следи -s или не: seus [sews] 'твоји'. Такође, ненаглашено U између самогласникâ, те U у скуповима -GUA-, -QUA-, као и Ü (U с дијерезом) се изговара као [w]: euá [ew'a] 'афробразилска божица', quando ['kwãdu] 'када', sangüíneo [sã'gwĩnyu] 'крвни'.
У ненаглашеном дочетку -UO, U се изговара као [w], који се често испушта: contínuo [kõ'čĩn(w)u] 'трајан, непрекинут'.
U испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ũ]. Примери: junho ['žũỹu] 'јуни', único ['ũniku] 'једини'.
U испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ũ]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: baticum [bači'kũ] 'ударање', bunda ['bũda] 'стражњица', rum [hũ] 'рум'.
U се у скупу -GUE-, -GUI-, -QUE-, -QUI- никада не изговара: gueto ['getu] 'гето', guitarra [gi'taha] '(електрична) гитара', aqui [a'ki] 'овде'.
U у диграфу OU најчешће се испушта: vou [vo] 'идем', louco ['loku] 'луд'. Изузетак су властита имена: Moscou [mos'kow] 'Москва', Douglas ['dowglas] 'Доуглас' итд.
U осталим случајевима се U изговара као [u]: nu [nu] 'го, наг', urubu [uru'bu] 'црни суп'. Понекад се, у неких говорника, јавља централнији алофон (сличан кратком u у енглеском; види вокал 5а на схеми самогласника), чешћи код ненаглашеног u.
Изговор графема Е
E с циркумфлексом (ê) се изговара као затворено [e]: pêsames ['pezamis] 'саучешће', nenê [ne'ne] 'беба'. Кад се ê налази испред назала (m, n, nh) поприма носни изговор [ẽ]: milênio [mi'lẽnyu] 'миленијум', têm [tẽỹ] 'имате, имају', pêndulo ['pẽdulu] 'клатно'.
'E с акцентом (é) се изговара као отворено е [ε]: jacaré [žaka'rε] 'алигатор', hélice ['εlisi] 'пропелер'. Једино се у дочецима -ÉM, -ÉNS изговара као затворен, носни самогласник [ẽ]: ninguém [nĩ'gẽỹ] 'нико', nenéns [ne'nẽỹs] 'бебе'.
E испред наглашеног вокала се изговара као и [i] (или као ј [y] у брзом говору): passear [pasi'ah] шетати, teatro [či'atru] 'позориште'.
Ненаглашено E на крају речи изговара се као и [i] или као енгл. кратко и (види самогласник бр. 1а на вокалном трапезу). [i] је карактеристика спорог, наглашавајућег говора, а [бр.1] је учесталији у природноме, спонтаном говору. Примери: telefone [tele'fõni] 'телефон', avalanche [ava'lãši] 'лавина'. Додавање плуралног наставка -s не мења квалитет самогласника: avalanches [ava'lãšis] 'лавине'. E се у суфиксима -TE, -DE у обичном говору често испушта: cidade [si'dadž(i)] 'град', dente ['dẽč(i)] 'зуб'. Исто вреди и за плуралне суфиксе -TES, -DES: cidades [si'dads] 'градови', dente ['dẽts] 'зуби'.
Везник E (одговара гласу и) се изговара као [i] или као затворено [e].
E се у префиксима DE- i DES- изговара као [e] (у неким речима) и као [i] (у осталим речима): depois [de'poys] 'после, касније', demais [dži'mays] 'превише'. Предлог de 'од' се обично изговара [dži], да би се разликовао од коњунктива глагола dar - dê 'дај'. Изузетак је синтагма de repente 'изненада, наједном, изнебуха' у којој се de готово увек изговара као [de]: [dehe'pẽč(i)].
E испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ẽ]. Примери: senha ['sẽỹa] 'лозинка', senhor [sẽ'ỹoh] 'господин', veneno [ve'nẽnu] 'отров', gema [žẽma] 'жуманце'.
E испред M или N на крају слога или речи изговара се назално, тј. као [ẽ]. Назални консонант (m, n) се не изговара (нпр. tempo ['tẽpu] 'време' ), или се своди на назално j [ỹ] (нпр. sem [sẽỹ] 'без', hífen ['ĩfẽỹ] 'цртица'). Назално j [ỹ] је такође вредност графема E иза Ã и Õ. Примери: mamãe [mã'mãỹ] 'мајка', ações [a'sõỹs] 'деонице'.
E испред завршног, ненаглашеног A(S) или O(S) изговара се као ј [y]: nívea ['nivya] 'снежна', simultâneo [simuw'tãnyu] 'симултан'.
E се у ненаглашеним суфиксима -IE, IES обично испушта: cárie ['kari] 'каријес', séries ['sεris] 'серије'.
E на почетку речи, након којег следи S или X те још један сугласник, обично има вредност [i] (или самогласника бр. 1а с вокалног трапеза): escova [is'kova] 'четка', estar [is'tah] 'бити', espiar [ispi'ah] '(по)гледати', expulso [is'puwsu] 'избачен'.
E у слогу испред наглашених затворених самогласника (i, u или ô), често, у многим речима, може (осим [e]) попримити и вредност [i]: menino [mi'nĩnu, me'nĩnu] 'дечак', seguro [si'guru, se-] 'сигуран', perigo [pi'rigu, pe-] 'опасност', senhor [sĩ'ỹoh, sẽ-] 'господин'.
Наглашено E, иза којег не долази носни самогласник изговара се, зависно од речи као отворено е [ε] или као затворено е [e]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за каквим бољим речником. Примери: ele ['eli] 'он', ela ['εla] 'она', terno ['tεhnu] 'одело'.
У свим осталим случајевима E се изговара као затворено е [e]: eletricidade [eletrisi'dadž(i)] 'електрицитет', parabenizar [parabeni'zah] 'честитати', pererecar [perere'kah] 'тетурати, гегати се, поскакивати', eletroterapia [eletrotera'pia] 'електротерапија'.
Изговор графема O
O с циркумфлексом (ô) се изговара као затворено о [o]: esôfago [e'zofagu] 'једњак', vovô [vo'vo] 'дед(иц)а'. Кад се ô нађе испред назала (m, n, nh) поприма носни изговор [õ]: Verônica [ve'rõnika] 'Вероника', ômega ['õmega] 'омега'.
O испред NH, или испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [õ]. Примери: sonhar [sõ'ỹah] 'сањати, снивати', sonho ['sõỹu] 'сан, снивање', sono ['sõnu] 'сан, спавање'. O испред M или N на крају слога или речи изговара се назално, тј. као [õ], при чему се назални консонант (m, n) не изговара (нпр. onda ['õda] 'талас', som [sõ] 'звук'). Једнако тако, свако o с тилдом (õ) изговара се као затворено, назално õ [õ]: relações [hela'sõỹs] 'односи', (você) põe [(vo'se] põỹ] 'ставиш'. O иза назалног A (ã) се изговара као назални полусамогласник [w]. Примери: pão 'kruh', mãos 'руке' итд.
Ненаглашено O на крају речи изговара се као енгл. кратко u (види самогласник бр. 5а на вокалном трапезу). Понекад се изговара као у [u], а у спором, наглашавајућем говору, понекад и као затворено о [o]. Примери: profundo [pro'fũdu] 'дубок', raso ['hazu] 'плитак', folgado [fow'gadu, -o] 'лењ'. Исто вреди и за O у ненаглашеном завршетаку -OS: cachorros [ka'šohus] 'пси'.
O с акутом (ó) се изговара као отворено о (између о и а; види самогласник број 7 на вокалном трапезу). Примери: toró 'пљусак', gogó 'Адамова јабучица, ótimo 'одличан'.
O испред завршног, ненаглашеног A или AS изговара се као [w]: mágoa ['magwa] 'туга'.
Наглашено, затворено O, у завршетку -OA често се изговара као дифтонг [ou], односно [ow]: garoa [ga'ro(u)a, ga'ro(w)a] 'кишица', Lisboa [liz'boua, liz'bowa] 'Лисабон', pessoa [pe'soua, pe'sowa] 'особа', boa ['boua, bowa] 'добра'.
O у слогу испред наглашених затворених самогласника (i, u, ô, ê), може кадшто, у неким речима, (осим [o]) попримити и вредност [u]: bonito [bo'nitu, bu'nitu] 'леп', chover [šo'veh, šu-] 'кишити', dormir [doh'mih, du-] 'спавати'.
Наглашено O, иза којег не долази носни самогласник изговара се, зависно од речи као отворено о (ó) или као затворено о (ô) тј. [o]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за речником.
У свим осталим случајевима O се изговара као затворено о [o]: morar [mo'rah] 'становати', decorar [deko'rah] 'научити (напамет)', fotografia [fotogra'fia] 'фотографија', coloquial [koloki'aw, kolo'kjaw] 'разговорни', morfologia [mohfolo'žia] 'морфологија' итд.
Сугласнициb, f, p и v се изговарају као у нашем језику. H се никада не изговара. J се увек изговара као нашем језику [ж], ç као [с], ch као [ш], а q као [k]. Изговор графема c, d, g и t зависи од графемима који долазе иза њих:
графем
испред a, o, u
испред i испред ненаглашеног e (када се изговара као [ɪ])
испред e у другим положајима
Текући сугласници се изговарају као што следи:
ликвида
на почетку речи
на крају слога или речи
након назалног вокала
двострука
у осталим случајевима
Двослов LH
се најчешће изговара као неспојено l'j (дакле као комбинација л + ј [y]), слично словенском lj: ilha ['ilya] 'острво', filho ['filyu] 'син'. Полусамогласник ј [y] из скупа l’j [ly] се најчешће не изговара, дакле LH је [l]:
ispred otvorenog e [ε]: mulher [mu'l(y)εh] ‘žena’; Guilherme [gi'lεhmi] Гуилхерме;
Португалски језик је сачувао конјугацију из латинског језика више него други романски језици. Овде су наведене особине португалске граматике које су изузетак у односу на друге романске језике.
Презент перфект има значење које је јединствено међу романским језицима, а то је да означава акцију која је почела у прошлости, али ће се понављати у будућности. На пример, реченица: Tenho tentado falar com ela значи: „Покушавао сам да говорим са њом“, а не: „Покушао сам да говорим са њом“.
Будући конјунктив, који је некада постојао у шпанском, још се користи у говорном португалском језику. Појављује се у зависној реченици да би означио услов у будућности. Други романски језици употребљавају садашње време у овој функцији (футур други у српском).
Se for eleito presidente, mudarei a lei.
Ако будем изабран за председника, променићу закон.
Лични инфинитиви имају наставке у складу са лицем и бројем. Пример: É melhor voltares, „Боље је да се вратиш“.
Todos os seres humanos nascem livres e iguais em dignidade e em direitos. Dotados de razão e de consciência, devem agir uns para com os outros em espírito de fraternidade.