Киви (воће)

Десет највећих произвођача кивија у 2005.
(милиона тона)

Италија	0.48
Нови Зеланд	0.28
ДР Конго	0.15
Француска	0.08
Грчка	0.04
Јапан	0.04
Иран	0.02
САД	0.02
Канада	0.01
Камбоџа	0.01
Светски принос	1.14
Извори: УН Организација за храну и пољопривреду (FAO)[1]

Киви се може узгајати у већини умерених клима са одговарајућом летњом топлотом. Тамо где расплинути киви (A. deliciosa) не успева, друге врсте се могу узгајати као замене.

Узгој

Често у комерцијалном узгоју, различите расе се користе за подлоге, биљке које доносе плодове и опрашиваче.^[1] Дакле, произведено семе је укрштање својих родитеља. Чак и ако се исте расе користе за опрашиваче и плодоносне биљке, не постоји гаранција да ће плод имати исти квалитет као и родитељ. Поред тога, садницама је потребно седам година пре него што процветају, те је одређивање да ли киви доноси плодове или је опрашивач дуготрајно.^[6] Због тога се већина плодова кивија, са изузетком подлога и нових сорти, размножава асексуално.^[6] Ово се ради калемљењем воћарске биљке на подлогу узгојену из расада или, ако се жели да биљка буде права сорта, на подлогу узгојену из резница зреле биљке.^[6]

Ово воће је имало дугу традицију пре него што су Европљани сазнали за њега. Сходно томе, у својој прапостојбини постоји многобројни друга имена.

Ране сорте су описане у каталогу расадника из 1904. године као да имају „...јестиво воће величине ораха и укус зрелог огрозда“,^[7] што је довело до назива кинески огрозд.^[1] Године 1962. узгајивачи на Новом Зеланду почели су да га зову „киви“ (huakiwi)^[8] због његовог маљавог изгледа сличног птици киви^[9] зарад извозног маркетинг. Назив је први пут регистровао Турнерс & Гроверс 15. јуна 1959.^[9] и касније комерцијално усвојен 1974. године.^[1] На Новом Зеланду и Аустралији, сама реч „киви“ се односи искључиво на птицу или се користи као надимак за Новозеланђане; скоро се никада не користи за означавање воћа.^[5][10] Киви је од тада постао уобичајен назив за све комерцијално узгајане зелене плодове кивија из рода Actinidia.^[1] У Сједињеним Државама и Канади, скраћени назив киви се обично користи када се мисли на воће.^[11][12]

На кинеском:

• Макаки бресква (獼猴桃 Пинјин: míhóu táo): најчешћи назив
• Макаки крушка (猕猴梨 míhóu lí)
• Винска крушка (藤梨 téng lí)
• Сунчана бресква (阳桃 yáng táo), првобитно се употребљавало за киви, мада је све чешћа и употреба за карамболу.
• Дрво бобића (木子 mù zi)
• Длакаво жбунасто воће (毛木果 máo mù guǒ)
• Необично или Чудно воће (奇異果 Пинјин: qíyì guǒ, Jyutping: kei4 ji6 gwo2): најчешће се употребљује на Тајвану и у Хонгконгу.

Киви је пореклом из централне и источне Кине.^[1] Први забележени опис кивија датира из 12. века у Кини за време династије Сонг.^[4] Како је обично прикупљана из природе и конзумирана у медицинске сврхе, ова биљка се ретко култивирала или узгајала.^[13] Узгој кивија проширио се из Кине почетком 20. века на Нови Зеланд, где је дошло до прве комерцијалне садње.^[1] Воће је постало популарно код британских и америчких војника стационираних на Новом Зеланду током Другог светског рата, а касније је извезено, прво у Велику Британију, а затим у Калифорнију 1960-их.^[1][5]

На Новом Зеланду током 1940-их и 1950-их, ово воће је постало пољопривредна роба кроз развој комерцијално одрживих сорти, пољопривредних пракси, отпреме, складиштења и маркетинга.^[14]

Природна станишта Кивија су брежуљкасти простори Кине, Јапана и Сибира, где расте на висини између 600 и 2000 m надморске висине.

Листови кивија су дугуљасти овалног и кружног облика. Доминирају величине између 7.5 и 12.5 cm. Листови старијих биљака су тамнозелене боје, док су код млађих стабљика зеленији са црвеним тоновима.

Цветови кивија су жуте и беле боје. Двополни су што значи да на једној јединци могу да се нађу и мушки и женски цветови, што доприноси бољем и бржем размножавању. Најчешће се ради о цвету са 5-8 латица. Дрво цвета током новембра Киви је карактеристичног ароматичног мириса.

Плод кивија употребљава се у исхрани као воће, мада захваљујући савременој технологији и новим научним открићима његова употреба је све већа и у козметичкој индустрији. Поред свежег плода, користи се и за припрему посластица.

Киви се може јести сиров, користити за прављење сокова, бити састојак пецива, припремати уз месо или користити као украс.^[1] Цело воће, укључујући и кожу, погодно је за људску исхрану; међутим, кожа маљавих варијанти се често одбацује због своје текстуре.^[15] Исечен киви се дуго користио као украс уз шлаг на павловој торти, десерту на бази беланцета. Традиционално у Кини, киви се није јео из задовољства, већ се давао као лек деци да би им помогао да расту и женама које су се породиле да би им се помогло да се опораве.^[1]

Сирови киви садржи актинидаин који је комерцијално користан као средство за омекшавање меса^[16] и вероватно као помоћ при варењу.^[17] Актинидаин такође чини сирови киви неприкладним за употребу у десертима који садрже млеко или било које друге млечне производе, јер ензим вари млечне протеине. Ово се односи на десерте на бази желатина, због чињенице да ће актинидаин растворити протеине у желатину, узрокујући да се десерт разблажи или спречава да се очврсне.

Исхрана

У количини од 100 g (3,5 oz) зелени киви даје 255 kilojoules (61 kilocalories) енергије хране, састоји се од 83% воде и 15% угљених хидрата, са занемарљивим колочинама протеина и масти (табела). Посебно је богат витамином Ц (112% ДВ) и витамином К (38% ДВ), има умерен садржај витамина Е (10% ДВ), без других микронутријената у значајном садржају. Златни киви има сличну нутритивну вредност, али већи садржај витамина Ц, (194% ДВ, табела).

Уље семена кивија садржи у просеку 62% алфа-линолеинске киселине, омега-3 масне киселине.^[18] Пулпа кивија садржи каротеноиде, као што су бета-каротен провитамин А,^[19] лутеин и зеаксантин.^[20]

Алергије

Актинидаин који се налази у кивију може бити алерген за неке појединце, укључујући и децу.^[21][22][23] Најчешћи симптоми су непријатан свраб и бол у устима, са звиждањем као најчешћим тешким симптомом; може доћи до анафилаксије.^[21][22]