Малајско-полинежански језици
Малајско-полинежански језици су највећа грана породице аустронежанских језика, која обухвата 1.236 језика класификованих на бројне језичке групе и подгрупе. Говоре се углавном по острвским државама југоисточне Азије и Океаније: Индонезија, Малезија, Источни Тимор, Самоа, Нови Зеланд, итд. Изузетак је малгашки, који се говори на Мадагаскару, у Африци.
| малајско-полинежански | |
|---|---|
| Географска распрострањеност | југоисточна Азија, Океанија, Мадагаскар |
| Језичка класификација | аустронежански
|
| Прајезик | пра-малајско-полинежански |
| Подподела | |
| ISO 639-2 / 5 | map |
| Глотолог | mala1545[1] |
-en.svg) На мапи је приказан западни део простора малајско-полинежанских језика, на коме се види 8 од 9 основних грана према Смиту (2017). То су: мокленски филипински (није приказан: јамијски језик, који је у употреби на (Тајвану)) Западноиндонежански (укљ. ширесеверноборнејске језике) чаморски, осн. грана која није приказана на мапи, у употреби на Маријанским острвима источно од Филипина. средњо-источно-малајско-полинежански (укључује океанске језике, чије су основне гране приказане испод, укључујући источни део простора малајско-полинежанских језика, који није приказан на првој слици, а у којем су у употреби океански језици) | |
 Основне гране океанских језика:Црне елипсе на северозападу Микронезије су палаучки и чаморски језик (нису део океанске гране језика, али географски припадају Океанији). Црни кругови унутар зелених су острвски папуански језици. | |
Класификација
Веза са аустронезијским језицима Тајвана
Упркос малом броју особина које деле са источноформожанским језицима (као што је стапање пра-аустронежанских *t и *C у /t/), нема убедљивих доказа који би ближе повезали малајско-полинежанске језике са било којом од основних грана аустронежанских језика са Тајвана.[2]
Унутрашња класификација
Малајско-полинежански језици се састоје од великог броја малих локалних кластера језика, при чему су изузетак океански језици, једина велика грана која је опште прихваћена; прајезик пра-океански је реконструисан у свим аспектима своје структуре (фонологија, лексика, морфологија и синтакса). Све остале велике групе језика унутар малајско-полинежанске гране су контроверзне.
Најзначајнији предлог за унутрашњу класификацију малајско-полинежанских језика дао је Роберт Бласт, који је представио неколико радова у којима заговара поделу на две основне гране западно-малајско-полинежанску и средњо-источно-малајско-полинежанску.[3]
Средњо-источно-малајско-полинежанскa грана је широко прихваћена као подгрупа, иако је истакнут један број примедби којима се оспорава њена валидност као генетске подгрупе.[4][5] Са друге стране, за западно-малајско-полинежанску грану већина аутора данас (укљ. самог Бласта) сматра да је то збирни назив, којим су обухваћене групе које не припадају средњо-источно-малајско-полинежанској грани, другим речима није генетска подгрупа. Узевши у обзир средњо-источно-малајско-полинежанску хипотезу, малајско-полинежански језици се могу поделити на следеће подгрупе (предлози већих подгрупа су дати ниже):[6]
- Филипински (спорно)
- Батански
- Севернолузонски
- Средњолузонски
- Северноминдорски
- Ширесредњофилипински
- Каламијски
- Јужноминданајски (или билијски језици)
- Сангирски
- Минахасански
- Умирајскодумагетски
- Манидско-инагтијски
- Атски
- Самско-баџавски
- Северноборнејски
- Североисточносабашки
- Југозападносабашки
- Северносаравачки
- Кајанскомурички
- Копненодајачки
- Баритски (укљ. малгашки)
- Малајско-чамски
- Мокенскомокленски
- Северозападносуматрански (вероватно укљ. енгански језик)
- Реџаншки
- Лампуншки
- Сундски
- Јавански
- Мадурски
- Балијско-сасачко-сумбавски
- Целебешки
- Јужносулавешки
- Палаучки
- Чаморски
- Средњо-источно-малајско-полинежански језици
- Средњо-малајско-полинежански језици
- Сумбско–флорешки
- Флорешко-лембатски
- Селарски
- Кајско–танимбарски
- Арујски
- Средњомолучки
- Тиморски (или тиморско–бабарски језици)
- Ковиајски
- Теорско-курски
- Источно-малајско-полинежански језици
- Јужнохалмахерско-западноновогвинејски
- Океански (приближно 450 језика)
- Средњо-малајско-полинежански језици
Положај насалског језика (којим се говори на делу Суматре) је још увек нејасан, он дели већи део своје лексике и фонолошке историје са лампуншким или реџаншким језиком.[7]
Малајско-сумбавски (Аделар 2005)
Постојање малајско-сумбавске гране језика предложио је Аделар (2005), на основу лексичких и фоночошких доказа. Ова грана обувата малајско-чамске, балијско-сасачко-сумбавске језике и мадурски и сундски језик.[8]
- Малајско-сумбавски
- Малајско-чамско-балијско-сасачко-сумбавски
- Малајски
- Чамски
- Балијско-сасачко-сумбавски
- Сундски
- Мадурски
- Малајско-чамско-балијско-сасачко-сумбавски
Ширесеверноборнејски (Бласт 2010; Смит 2017, 2017a)
Ширесеверноборнејска хипотеза, уједињује све језике са Борнеа сем баритских језика са малајско-чамским језицима и реџаншким и сундским језиком у једну подгрупу. Први ју је предложио Бласт (2010), а касније ју је надоградио Смит (2017, 2017a).[9][10][11]
- Ширесеверноборнејски
- Северноборнејски
- Североисточносабашки
- Југозападносабашки
- Северносаравачки
- Кајанскомурички
- Копненодајачки
- Малајско-чамски
- Мокенски (Смит (2017) их не укључује)
- Реџаншки
- Сундски
- Северноборнејски
Због укључивања малајско-чамских и сундског језика, ширесеверноборнејска хипотезе није компатибилна са Аделаровом малајско-сумбавском хипотезом. Последично, Бласт изричито одбацује постојање малајско-сумбавске подгрупе. Ширесеверноборнејска подгрупа је заснована искључиво на лексичким доказима.
Према Смиту (2017)
На основу предлога који је првобитно изнео Бласт (2010) као проширење ширесеверноборнејске хипотезе,[9] Смит (2017) уједињује неколико малајско-полинежанских подгрупа у „западноиндонежанску грану”, на тај начин значајно смањујући број основних грана малајско-полинежанских језика.[10]
Основне гране малајско-полинежанских језика према Смиту (2017):[10]
- Западноиндонежански
- Ширесеверноборнејски
- Северноборнејски
- Североисточносабашки
- Југозападносабашки
- Северносаравачки
- Средњосаравачки
- Кајански
- Копненодајачки
- Малајски
- Чамски
- Сундски
- Реџаншки
- Северноборнејски
- Ширебаритски (језички комплекс)
- Самско-баџавски
- Баритски (парафилетски језички комплекс[12])
- Лампуншки
- Јавански
- Мадурски
- Балијско-сасачко-сумбавски
- Ширесеверноборнејски
- Северозападносуматрански (проширена верзија северозападносуматранских језика, која укључује насалски; питање унутрашње класификације Смит је оставио отвореним)
- Целебешки
- Јужносулавешки
- Палаучки
- Чаморски
- Мокленски
- Филипински (језички комплекс, према Смиту, „више је слабо повезана група језика, која можда садржи већи број основних грана, него што је једна грана”)
- Средњо-источно-малајско-полинежански
Едвардс (2015)[13] тврди да је енгански основна грана малајско-полинежанских језика. Међутим, ово Смит (2017) оспорава, према њему енгански је доживео велике унутрашње промене, а раније је био много сличнији другим суматранским језицима са Суматре.
Додатно, према Риду (2013)[14] атски (инати) је такође основна грана малајско-полинежанских језика.
Сржно-малајско-полинежански
Зобел (2002) је предложио постојање сржно-малајско-полинежанске подгрупе, на основу претпостављених заједничких иновација (аустронезијско поравнање и синтакса) присутних широм Индонезије изузев великог дела Борнеа и северног Сулавесија. Ова грана укључује језике Великих Сундских острва (малајско-чамски, северозападносуматрански, лампуншки, сундски, јавански, мадурски, балијско-сасачко-сумбавски) и већег дела Сулавесија (целебешки, јужносулавешки), као и палаучки, чаморски и средњо-источно-малајско-полинежанске језике.[15] Ова хипотеза је један од малог броја покушаја повезивања одређених западно-малајско-полинежанских језика са средњо-источно-малајско-полинежанским језицима у вишу међугрупу, али је привукла мало пажње других аутора.
