Arapska liga

Trenutne članice Arapske lige (i datum ulaska):

Nakon prihvatanja Aleksandrijskog protokola 1944. godine, Arapska Liga je osnovana 22. marta 1945. godine. Imala je za cilj da bude regionalna organizacija arapskih zemalja sa fokusom na razvoj ekonomije, rešavanje sukoba, i koordinaciji političkih ciljeva.^[5] Ostale zemlje su se kasnije priključile Ligi.^[6] Svaka zemlja članica ima pravo na jedan glas u Savetu. Prva velika akcija Arapske lige bila je zajednička intervencija, navodno u ime većinskog arapskog stanovništva koje je proterano sa svojih teritorija sa uspostavljanjem izraelske države 1948. godine (i kao odgovor na protest javnosti u arapskim zemljama), iako je glavni učesnik u ovoj intervenciji, Transjordan, uspostavio dogovor sa Izraelom koji je zahtevao deobu palestinskih teritorija onako kako je predloženo na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, dok je Egipat učestvovao u intervenciji prvenstveno da bi sprečio Aman u ostvarenju svog cilja.^[7]Dve godine kasnije usledilo je stvaranje zajedničkog odbrambenog ugovora. Zajedničko tržište je uspostavljeno 1965. godine.^[5](Robert V. Mekdonald, Arapska Liga: Studija regionalne organizacije. Princeton, New Jersey, USA, Princeton University Press, 1965.)

Oblast članica Arapske Lige obuhvata preko 13,000,000 km² i obuhvata dva kontinenta: Afriku i Aziju. Područje se sastoji iz velikih pustinjskih površina, to jest, Sahare. Pored toga, sadrži i određene veoma plodne oblasti, kao što je dolina Nila, Džuba i Šebele doline u Somaliji, Atlaske planine, i Plodni polumesec koji obuhvata Irak, Siriju, Liban, Jordan, i Palestinu. Ova oblast takođe sadrži i šume u južnoj Arabiji, kao i delove najveće svetske reke, Nila.

Ova oblast je svedok rađanja i uzdizanja brojnih starih civilizacija: Stari Egipat, Asirija, Vavilon, Fenikija, Kartagina, Kuš, Stara Somalija, Nabateja, kao i mnogi drugi.

Arapska Liga je osnovana u Kairu 1945. godine od strane sedam zemalja: Egipat, Irak, Liban, Saudijska Arabija, Sirija, Transjordan (Jordan od 1946. godine), i Jemen. Tokom druge polovine 20. veka broj zemalja članica je konstantno rastao, dobijajući 15 novih zemalja članica, što trenutno čini 21 zemlju članicu Lige, sa izuzetkom Sirije kao 22. člana, koja je trenutno suspendovana početkom 2011. godine.

22. februara 2011, nakon početka libijskog građanskog rata i korišćenja vojne sile protiv civila, generalni sekretar Arapske Lige, Amr Musa je izjavio da je članstvo Libije u Arapskoj Ligi suspendovano: "organizacija je odlučila da suspenduje učešće libijskih delegacija na svim sednicama Arapske Lige“.^[8] To Libiju čini drugom zemljom u istoriji Lige koja ima status „zamrznutog člana“ Lige. Libijski vođa Muamer el Gadafi je izjavio da je Liga nelegitimna, rekavši: "Arapska Liga je gotova. Više ne postoji Arapska Liga."^[9][10] 25. avgusta 2011, generalni sekretar Nabil el Arabi izjavio je da je bilo i vreme da se obnovi status Libije kao članice Lige. Prelazni nacionalni savet, delimično priznata privremena vlada Libije će poslati predsavnika koji će učestvovati na sastanku Arapske Lige 17. avgusta te godine, na kojem će se diskutovati o ponovnom primanju Libije u organizaciju.^[11]

Arapski parlament je predložio suspenziju Sirije i Jemena 20. septembra 2011. godine, zbog stalnih prijava nesrazmernog nasilja nad protivnicima režima i aktivistima tokom Arapskog proleća.^[12] Glasanje održano 12. novembra 2011. godine je rezultovalo u zvaničnom suspendovanju Sirije četiri dana nakon glasanja, dajući Asadu poslednju priliku da izbegne suspenziju. Sirija, Liban i Jemen su glasali protiv ovog predloga, dok je Irak bio suzdržan.^[13] Talas kriticizma se uzdigao kada je Arapska Liga u decembru 2011. godine poslala komisiju za praćenje nasilja nad ljudima koji protestuju protiv režima. Na čelu komisije je bio Muhamed Ahmed Mustafa al Dabi, šef vojne obaveštajne službe Omara el Bašira, iako su razni vojni zločini, uključujući i genocid, navodno sprovođeni tokom njegovog službovanja.^[14][15][16]

Poveljom Arapske Lige^[2] usvojen je princip Panarabizma, ujedno poštujući i suverenitet individualnih zemalja članica. Interne regulacije Saveta Lige^[17] i komiteta^[18] su uspostavljene u oktobru 1951. godine. Odredbe o generalnom sekretarijatu uspostavljene su u maju 1953. godine.^[19]

Od tada, upravljanje Arapske Lige je bazirano na dualitetu nadnacionalnih institucija i suvereniteta zemalja članica. Očuvanje individualne državnosti potiče iz snage prirodne preferencije vladajućih elita da održe svoju moć i nezavisnost u donošenju odluka. Takođe, strah bogatih da će siromašni želeti da dele njihovo bogatstvo u ime arapskog nacionalizma, nesuglasica među arapskim vladarima, i uticaj stranih sila koje bi se bunile protiv arapskog jedinstva mogu biti smatrane preprekama ka dubljoj integraciji Lige.

Vodeći računa o svojim prethodnim izjavama podrške Arapa Palestini, tvorci pakta su bili rešeni da je uključe u Ligu još od njene inaguracije.^[20] To je urađeno aneksom u kojem piše sledeće:^[2]

Na samitu u Kairu 1964. godine, Arapska liga je predložila stvaranje ogranizacije koja će predstavljati palestinski narod. Prvi Palestinski nacionalni savet sastao se u Istočnom Jerusalimu 29. maja 1964. godine. Palestinska oslobodilačka organizacija je osnovana tokom ovog sastanka 2. juna 1964. godine. Danas, Palestina je punopravni član Arapske lige i predstavlja je Palestinska oslobodilačka organizacija.

Na samitu u Bejrutu 28. marta 2002. godine, liga je prihvatila Arapsku mirovnu inicijativu,^[21] saudijski-inspirisan mirovni plan za arapsko-izraelski konflikt. Incijativa je nudila potpunu normalnizaciju odnosa sa Izraelom. U zamenu za to, Izrael je trebalo da napusti sve okupirane teritorije, uključujući i Golansku visoravan, prizna palestinsku nezavisnost na Zapadnoj Obali i oblasti Gaza, sa prestonicom u Istočnom Jerusalimu, kao i da prihvati pravično rešenje za palestinske izbeglice. Mirovna inicijativa je opet usvojena 2007. godine na samitu u Rijadu. U julu 2007. godine, Arapska liga je poslala delegaciju koja se sastojala iz jodranskih i egipatskih ministara spoljnih poslova u Izrael, da bi promovisala ovu inicijativu. Nakon što je Venecuela proterala izraelske diplomate zbog sukoba Izraela i Gaze u periodu 2008-2009. godine, predstavnik kuvajtskog parlamenta Valid el Tabatai je predložio premeštanje sedišta Arapske lige u Karakas, Venecuelu.^[22] 13. juna 2010. godine, Amr Muhamed Musa, generalni sekretar Arapske lige posetio je oblast Gaze, što je bila prva poseta zvaničnika Arapske lige od prevlasti Hamasa u ovom području 2007. godine.

• Dva samita nisu dodata sistemu samita Arapske lige:
  • Anšas, Egipat: 28–29. maj 1946.
  • Bejrut, Liban: 13–15. novembar 1958.
• Četrnaesti samit u Fesu, Maroko, sastojao se iz dva dela:
  • 25. novembar 1981: petočasovni sastanak se završio bez uspostavljanja ikakvog dogovora.
  • 6–9. septembar 1982.

Arapska liga obiluje velikom količinom naftnih resursa i resursa prirodnog gasa u određenim državama članicama. Druga industrijska grana koja se stalno razvija u Arapskoj ligi jeste telekomunikacija. Za manje od deset godina, lokalne kompanije kao što su Oraskom i Itisalat uspele su da se takmiče i na svetskom tržištu.

Ekonomska dostignuća koja je inicirala Liga među državama članicama su manje impresivna od onih koja su postigle manje arapske organizacije, kao što je Zalivski savet za saradnju (GCC).^[24] Među njima je i Arapski gasovod koji će prenositi egipatski i irački gas u Jordan, Siriju, Liban i Tursku. Od 2013. godine postoji primetna razlika što se tiče ekonomskih uslova između već razvijenih naftonosnih zemalja kao što su Alžir, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati i zemljama u razvoju kao što su Komori, Džibuti, Mauritanija, Somalija, Sudan i Jemen.

Pri prikupljanju podataka o pismenosti, mnoge zemlje smatraju da se broj pismenih ljudi zasniva na podacima koje ljudi sami pružaju. Neki koriste podatke o postignutom obrazovanju umesto toga, ali mere pohađanja škole ili završavanja razreda mogu biti različite. S obzirom da se definisanje i metodi prikupljanja informacija mogu razlikovati u raznim zemljama, procenama pismenosti treba prilaziti sa rezervom. Izveštaj ljudskog razvoja 2010 Programa razvoja Ujedinjenih nacija pruža sledeće informacije što se tiče pismenosti u Arapskoj Ligi:

Rang	Zemlja	Stepen pismenosti
1	Katar	96.3[25]
2	Palestina	96.0[25]
3	Jordan	95.9[25]
4	Bahrein	94.6[25]
5	Kuvajt	93.9[25]
6	Ujedinjeni Arapski Emirati	90.0[25]
7	Libanon	89.6[25]
8	Libija	89.5[25]
9	Saudijska Arabija	87.2[25]
10	Oman	86.9[25]
11	Sirija	84.1[25]
12	Tunis	79.1[25]
13	Irak	78.5[25]
14	Komori	75.5[25]
15	Egipat	73.9[25]
16	Alžir	72.6[25]
17	Sudan	71.9[25]
18	Maroko	71.0[25]
19	Džibuti	67.9[25]
20	Jemen	65.3[25]
21	Mauritanija	58.6[25]
22	Somalija	37.8[25]

Arapska liga je kultorološka i etnička zajednica 22 države članice, mada se veliki deo populacije Arapske lige izjašnjava da su Arapi (bilo na kulturološkoj, ili etno-rasnoj osnovi). Od 1. jula 2013. godine, oko 359,000,000 živi u državama Arapske lige. Njena populacija raste brže nego populacija drugih globalnih regiona. Država članica sa najvećim brojem stanovnika je Egipat, čiji broj stanovnika iznosi 91 milion.^[26] Država članica sa najmanjim brojem stanovnika je Komori, sa nešto preko 0.6 miliona stanovnika.

Rang	Zemlja	Populacija	Gustina (kilometri)	Gustina (milje)	Beleške
1	Egipat	83,550,000	92	238	[27]
2	Alžir	37,100,000	16	41	[28]
3	Maroko	32,064,173	76	197	[29]
4	Irak	31,234,000	71	184	[28]
5	Sudan	30,894,000	16	41	[30]
6	Saudijska Arabija	28,146,658	12	31	[28]
7	Jemen	23,580,000	45	117	[28]
8	Sirija	21,906,000	118	306	[28]
9	Tunis	10,673,800	65	168	[31]
10	Somalija	9,133,000	14	36	[28]
11	Ujedinjeni Arapski Emirati	8,264,070	99	256	[32]
12	Libija	6,733,620	3.8	9.8	[28][33]
13	Jordan	6,316,000	71	184	[28]
14	Libanon	4,224,000	404	1046	[28]
15	Palestina	4,136,540	687	1779	[34]
16	Kuvajt	3,566,437	200	518	[28]
17	Mauritanija	3,291,000	3.2	8.3	[28]
18	Oman	2,845,000	9.2	24	[28]
19	Katar	1,699,435	154	399	[28]
20	Bahrein	1,234,596	1,646	4,263	[35]
21	Džibuti	864,000	37	96	[28]
22	Komori	691,000	309	800	[28]
Ukupno	Arapska liga	313,147,329	30.4	78.7

Veliki broj stanovnika Arapske lige je muslimanske vere, a hrišćanstvo predstavlja drugu najrasprostranjeniju veru u ovom regionu. Preko 20 miliona hrišćana žive u Egiptu, Iraku, Jordanu, Libanu, Palestini, Sudanu i Siriji.

• Arapska liga i arapsko-izraelski konflikt

Arapska liga na Wikimedijinoj ostavi

• Arab League Arhivirano 2006-12-31 na Wayback Machine-u Službena stranica
• Arab Gateway - The Arab League Arhivirano 2016-07-02 na Wayback Machine-u summits and documents
• Directories
  • LookSmart - League of Arab States Arhivirano 2005-09-01 na Wayback Machine-u
  • Open Directory Project - Arab League
  • Yahoo! - League of Arab States Arhivirano 2005-06-13 na Wayback Machine-u